Literarno stvaralaštvo

1.  Ђорђе Симић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ЈАБУКА

 

Дрво може бити велико и мало

а до јабуке кисељаче, много ми је стало.

 

Кад пролеће дође,

листови озелене, цветови напупе

и ко год у двориште дође,

воли да је посматра са клупе.

 

Крупни, бели цветови

сваком у пролазу поглед скрећу

мирисом маме пчелице

који их зове да на њу слећу.

 

У хладовини њеној,

волимо да седимо ја и деда

који ми често приповеда,

народне песме и понеке бајке

које су му остале у сећању од његове мајке.

 

Зато ову јабуку много волим,

а њеним  плодовима не могу да одолим.

2. Ђорђе Симић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

 СРЕЋНИ ПАУК

Био један паук Ђура

који мрежу свуд протура.

Има осам ногу и отрован је Боже

али ипак кожу лако да прободе, не може.

Мрежу му не дирам

и стално га пратим

понекад је миран

ја то видим када свратим.

Сад је остарио,

туфне црне видим

ја га ипак волим

и тога се не стидим.

Кажу срећу доноси

То је жива истина

Природи доприноси

То је права милина.

3. Ђорђе Симић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДОМОВИНА

Сваки човек воли домовину своју,

па и ја волим Србију моју.

Можеш посетити целу планету,

али је моја домовина најлепша на свету.

Налази се у Европи

на брдовитом Балкану

коју не можеш обићи у једном дану.

Наш главни град је Београд,

који је на ушћу двеју најлепших река,

а са које год стране дођеш,

једна те од њих дочека.

Сава или Дунав,

Дунав или Сава,

када се у њих загледаш,

одмах те прође глава.

Тиме се мало држава може похвалити

али кад их видиш,

одмах ћеш то схватити.

Кроз Србију протиче

још пуно прелепих река.

Неке су брзе и хладне

а неке тихе и мирне

као моја сека.

Моја домовина има и високе планине

и чаробна језера

као и доста лековитих бања

о којима цео свет може само да сања.

Могло би се рећи да је Србија лековита

јер јој је природа чиста и скровита.

Гостољубивим народом душу лечи

и сву су добродошли и могу да уживају у срећи.

Волим свој родни крај и земљу своју,

јер све што ми треба за срећно детињство је овде

и то чини срећу моју.

Где год да кренем

сачекаће ме

прелепи предели и весели насмејани људи

и то никога не треба да чуди.

Уживам док јарићи скакућу по трави

а мирисно цвеће берем својој мами.

И пчелице волим док зује у лету,

јер ће бити меда свакоме детету.

Много тога лепог моја домовина нуди

јер у њој живе стварно добри људи.

Зато волим Србију и богатства њена

јер је у њој свака особа вредна, а не лења.

Можда на свету има лепших земаља

али мени оваква Србија баш ваља.

Волим да живим у Србији тој,

и моје срце припада њој.

4. Ђорђе Симић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ПИТА

Једног дана у недељу,

моја мама је ставила кецељу.

Ја се мотам око стола,

док вредна мама питу рола.

Пита у рерни баш лепо мирише,

ми за столом не можемо да чекамо више.

Из рерне мама питу вади,

носи је на терасу, брзо да се хлади.

Док се пита охладила,

наша мачка вредна била,

своје маце нахранила.

И тако те недеље,

ми остасмо без вечере.

5. Ђорђе Симић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДЕЧАК И ПАС

Мој пас се зове Мајки

и као да је изашао из чаробних бајки.

Ја га много волим

и не могу да му одолим.

Има зелене очи

и у загрљај ми често скочи.

Има жућкасту длаку

и два пута се годишње лиња,

тада га четкам пуно

да бих му скинуо то непотребно руно.

,,Пас је човеков најбољи друг“,

каже ми мој дека

Мајки са мном воли да се шета у круг

увек ме на капији чека.

6. Ђорђе Симић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДЕТЕ

Свако воли друга свога,

а и он воли друга твога.

Другарство је најлепше царство,

и као да је чоколадним преливом мазано,

чувај свога друга јер је тако казано.

Другарство може и да боли,

ако се друг разболи.

И када је тешко и када се пада,

много је лакше

када светом другарство влада.

7. Ђорђе Симић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДЕЧАК И ГОЛУБ

Био једном један мали голуб, који је живео у гнезду на дрвету липе. Ова птичица, иако је била

сама, весело је гугутала свакога дана. Помало се плашила људи. У њеним очима људи су били зли

џинови.

Једног дана, док је био у свом гнезду, зачула се грмљавина. Летња олуја је убрзо почела. Грана, на

којој је било гнездо, од снажних удара ветра се поломила и пала на земљу. Мали голуб је пао

заједно са гнездом и повредио крило. Лежао је на мокрој трави све до јутра. Урош, који је кренуо

у школу, склањајући поломљене гране, угледао је птицу. Полако је пришао и покушао да га узме у

руке, али се голуб бранио. Пошто је био изнемогао и повређен, Урош га је обухватио шаком, узео у

наручје и помиловао по глави. Однео га је у школу а учитељица је позвали ветеринара. Сваки дан

је са њим ишао у школу и сви другари из разреда су га неговали. У почетку се голуб плашио, али

како је време пролазило, стекао је поверење и у Уроша и у његове другаре. Када се голуб потпуно

опоравио, Урош га је пустио да одлети и да иде својим путем.

Међутим, у животу изненађењима никада краја. Голуб је на дрвету у школском дворишту

направио ново гнездо, и свакога дана слетао је на симс овог племенитог разреда, који му је

свакодневно остављао мрвице хране од школске ужине. А на великом одмору, када би Урош

зазвиждао голуб је слетао на његово раме. Било је то пријатељство за сва времена.

8. Ђорђе Симић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ПАС И МАЧКА

Живео пас у сеоском дворишту.

У току зиме, због недостатка хране, почела је да долази једна мачка. Изгладнела и

исцрпљена, и поред борбе са псом, успела је да украде мало хране. Од тог тренутка, мачка

је долазила сваки дан и вребала прилику да му узме по који комад хране. Зима је била све

јача и псу је било веома хладно. Као и иначе, мачка је дошла по храну, а пас није реаговао.

Она се све више приближавала, али реакције и даље није било. Мачка се због хладноће

приљубила и тако су се угрејали.

Од тог тренутка, постали су најбољи пријатељи и делили су храну свакодневно уз играње

у дворишту.

9. Ђорђе Симић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

САН ИЛ´ЈАВА

Кад нови дан сване

и топло сунце гране,

деца се буде са осмехом на лицу

и свако од њих има своју жељицу

коју потајно сања

а она је већа или мања.

Неко сања играчку нову,

а неко да одгаји малу сову

која мудрост значи

а мудрост зна и да зрачи,

сваког човека на овом свету

и да се усади сваком детету.

Да глупости никада не прави

и да се само добрим стварима бави.

10. Ђорђе Симић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

НАЈЛЕПША МАМА

Најлепша мама је моја мама

она ме чува када је тама.

Зелене очи она има

увек их хвалим свима.

Коса боје жита

голица ме по глави

када се нагне

задатак у свесци да ми исправи.

Њен осмех је предиван

и увек ме очара,

као да је посетио неко од мађионичара.

11. Валентина Тадић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ЛИПА

Једна је липа у мом дворишту

испод ње је као у забавишту.

Играчке су на све стране

јер њена округла крошња

садржи заиста велике гране.

Од сунчанице не страхује нико

јер је на њену хладовину свако од нас свико.

У јуну мирише, као да је двориште пуно цвећа

а липа је сваке године све већа и већа.

Пчелице маме мирисни цветови жути

и понекад се мама због тога љути.

Али кад дека почне да врца мед

мамина љутња се истопи као лед.

Ниједно дрво нема у јесен

такву палету боја,

то може да створи само липа моја.

Волим зими да пијем чај од моје липе

нарочито кад моја плућа, због прехладе почну да шкрипе.

Липа је свето дрво Старих Словена

а моја се налази ту из давних времена.

Лепшег дрвета нема од тог

То Вам говорим из срца свог.

12. Валентина Тадић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

 

САЊАЈ ЗНАЊЕ

Деца док спавају

много сањају.

У сан им долазе добре виле

у хаљини од нежне свиле.

Врате им књиге што под јастук ставе

и знањем им напуне главе.

Све то ураде веома вешто

да им сутра у школи, не буде тешко нешто.

Свако дете сања своје снове

који се можда остваре и године ове.

Али ако желиш да одсањаш у стварности свој сан

мораш бити вредан сваки дан.

13. Валентина Тадић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ВОЛИМО И ЧУВАЈМО ПРИРОДУ

Лето стиже,

цвеће се ниже

све више и више

и дивно мирише.

Деца се у реци купају

и на води покушавају да плутају.

Када то савладају

реку препливавају.

А кад падне вече

жмурка одмах креће.

И знај, има среће

онај коме је природа као дом

и чува је, не прави никакав лом.

Природа нам треба свакога дана

и не дозволимо јој да буде сама.

Водимо бригу о њој,

о тој зеленој дами,

да нас и даље ка себи мами.

Да будемо срећни

ми у њој и она у нама

ЧУВАЈТЕ ПРИРОДУ

желим то свима Вама.

14. Валентина Тадић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ИГРА

Свако дете игру воли

и не може да јој одоли.

Свака игра је за дете

од главе до пете.

Игра срећу ствара

лепо је кад имаш пуно другара.

Двориште пуно деце,

од њихове граје улице јече.

Када се играју жмурке,

сви су добри и нема гурке.

Смеха, игре и граје,

дечје другарство

нека вечно трајe.

15. Валентина Тадић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

МАЧКИЦА МИЦА

Имам љубимца

који се зове Мица

то је мала маца

коју сам добила од стрица.

Има пуно шара

и највише је мази моја сестра Сара.

Уморна никад није

и стално се шапама мије.

Сви је пуно волимо

и не можемо да јој одолимо.

Када спава стално преде

и понеког миша воли да поједе.

16.  Валентина Тадић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДЕЦЕМБАРСКА УСПОМЕНА

Децембарске успомене крећу

када се књиге одложе у врећу.

Тада почиње чаролија права

и лепе децембарске успомене ствара.

Нова година се ближи,

долази Деда Мраз и слаткиши.

Они од баке и деке све су већи и виши.

Пакетић испод јелке

најлепши је од тетка Стевке.

Санкање до мрака

Док се цело друштво не исанка.

Уз децу и брдо је весело

зато ове зимске чаролије воли цело село.

Свако се у својим мислима децембарске успомене сети

Па кажу:,,Боже, Боже, како време лети“.

17.  Валентина Тадић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДВЕ РОДЕ

Стигло је пролеће. Сваког пролећа на стари млин у комшилуку долећу две роде.

Оне су направиле гнездо од гранчица на оџаку. Зато ја, чим чујем да су се вратиле, идем

тамо да их посматрам двогледом и као да сам са њима.Беле су боје, имају дуги, снежно

бели врат и црвени кљун. Ноге су им дуге и црвене боје. Док лете, крила су им широка а

на крајевима црна. Посматрањем рода, уочила сам и њихове навике. Једна је увек у гнезду,

а друга тражи храну.

Сазнала сам да сам постала посматрач птица, а да и нисам знала да тај хоби постоји. Зато

децо, придружите ми се, и уживајте у природи!

Добро јутро!

18. Валентина Тадић, Разред : IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок 

ЛИСИЦА И ЗЕЦ

Били једном лисица и зец, који су хтели да се такмиче у брзини.

Зец је прихватио, јер је веровао у своју брзину. Све су припремили и трка је почела.

Лукава лисица је кренула пречицом у намери да победи зеца. Пред самим циљем, појавио

се фазан, а лисица није могла да му одоли. Почела је да се шуња, не би ли га шчепала,

заборављајући на трку и да треба да прође кроз циљ. У том тренутку, зец који је поштено

трчао претходно договореном стазом, стигао је до циља и својим доласком уплашио

фазана који је залепршао крилима и одлетео.

Тако је, иако веома лукава, лисица остала и без фазана и без победе.

19. Кристина Павловић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок 

ДЕЦЕМБАРСКА УСПОМЕНА

Напољу киша пада

али мени се то не допада.

Ја очекујем да све побели

и да ливаде и брда

прекрије покривач дебели.

Децембар 2021. године

донео нам је разне новине:

по мало сунчаних и кишних дана,

мени је то изгледало као зима рана.

Али биле су ту и понеке пахуљице

праве беле другарице

које су падале на дечје капице

и одушевиле посебно девојчице.

Затим стиже јануар први

који успомене на децембар буди

јер су се тада радовали многи људи.

Оне тужне да заувек избледе

али и радосне и срећне

које заувек остају и цео живот вреде.

20. Кристина Павловић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок 

ДЕЧЈА ИГРА

Дечја игра је дечје злато,

па чак и кад лопта упадне у блато.

Када играчка од друга у руке стиже

може и ручак да замирише

нико у кућу неће

јер док се играју, пуни су среће.

На ливади лепој скачу и циче

а лепо је чак и кад дете виче.

Па чак и кад је зима

другарство неће проћи,

санкање ће доћи.

Чак и кад је хладно

у кућу неће

јер су пуни среће.

А када јесен дође

сви смо срећни

јер беремо грожђе.

21. Кристина Павловић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок 

ВОЛИМ ТЕ ПРИРОДО

Дошле су нам ласте,

цветић почиње да расте.

И деца расту ,,као из воде“

јер су напољу, на више слободе.

Рођена у пролеће деца

имају имена цвећа.

Виолета и Љубица исто значе

на енглеском ће ти рећи наставница ђаче.

А Весна је весник пролећа

и права је срећа.

Природа и ми смо један свет

волим те природо

као најдражи цвет.

22. Кристина Павловић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

САН

Свако дете сања леп сан

и прича га мами сваки дан.

Ако је сан страшан или ружан,

он устане веома тужан,

и трчи мами у крило

да јој прича шта је снило.

Мама га у крило стави

и почне да га мази по глави.

Прича му лепе приче

и како у природи све ниче.

Пошаље га напоље да се игра

а он постане као чигра,

заборави сан страшан

и почне да се прави важан.

23. Кристина Павловић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ПРОЛЕЋЕ

Дошле су нам ласте

и цветић почиње да расте.

И деца расту ,, као из воде ”

јер су напољу на више слободе.

Рођена у пролеће деца

имају имена цвећа.

Виолета и Љубица исто значе

на енглеском ће ти рећи наставница ђаче.

А Весна је весник пролећа

и права је срећа.

24. Кристина Павловић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ПРИЧА О ПТИЦИ

Здраво свима. Ја ћу Вам укратко испичати како је то бити птица.

Бити птица је лепо. Можеш да летиш, чак можеш да дођеш до неба. Кад си птица ти све видиш.

На пример: планине, зграде, хотеле, куће, људе, реке, мора, брда, језера... Међутим, бити птица

није баш лако. Мораш да направиш своје гнездо, да донесеш храну, да пазиш док летиш да те не

упуцају, да не упаднеш у мотор авиона... Ја сад управо летим и гледам културне и некултурне

људе, и помало се досађујем. Али чујем да неки човек поче да пуца и журим да избегнем метак.

Винућу се у још веће висине! Успела сам!

Шаљем Вам срдачне поздраве ширењем крила!

25. Анастасија Кнежевић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ЉУБАВ МЕЂУ ДРУГАРИЦАМА

Моја најбоља другарица се зове Валентина

и да Вам кажем

она је много фина.

Станује далеко од мене

и због тога ми је много жао,

сваки наш растанак

увек ми је тешко пао.

Има браон косу

и исте такве очи

када сам тужна

она ми увек у помоћ прискочи.

Својим лепим речима поправи ми дан

и од тог тренутка, дан је радостан.

Она је увек срећна

26. Анастасија Кнежевић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ЗЛАТНИ БОР

Пре много година,

посађена су два бора

само да знате

саднице су донете са Златибора.

Увек су зелени

а то одмара очи

од дивног призора

срце зна да ми поскочи.

Уживам да их посматрам зими

кад падне покривач бели

хаљина као венчаница

све у околини засени.

и дивну енергију шири

ако се неко посвађа

она их увек помири.

27. Анастасија Кнежевић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ОСТВАРЕЊЕ СНА

Сањам о лутки која се креће

јер сам са њом пуна среће.

Сањам меду и брзе санке

како се спуштамо низ пропланке.

Сањарим о кућном љубимцу

јер желим да имам мацу или брбљиву птицу.

У мом задњем сну, сањала сам малу куцу

Како сам јој направила розе огрлицу.

И поводац љубичаст који је помало китњаст.

Назвала сам је Пуфница

и много јој лепо стоји розе хаљиница.

Јој, кад мами испричам овај задњи сан,

можда ми Пуфницу поклони за рођендан.

28. Анастасија Кнежевић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДЕЦА

Деца воле свет

а они су наш цвет.

Кад први септембар дође

сваки ђак у школу пође.

Сачекају другаре да се спреме

било да је киша или лепо време.

Школа је мој други дом

и увек ми је лепо у њој.

Моја школа није шала

у њој су сва деца срећна

било да су велика ил′ мала.

Поред учења, шале и ђаволије чекају нас у школи

зато је свако дете воли.

29. Анастасија Кнежевић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

МОЈА МАМА

Моја мама има светло-браон очи

и понекад видим да мој лик у њих ускочи.

Када види да сам тужна

отера сва осећања ружна.

Поред ње сам увек срећна

и пуно је волим,

кад јој обећање дам

не могу да одолим

да све то не испуним

јер желим да је срећном учиним.

30. Петар Јовановић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

МАЛО ДРВО

Мало дрво у дворишту стоји

и годишња доба ми броји.

Пролеће му обуче хаљину зелену

и дода му брошеве цветне

које природа сама метне.

Лети хладовину пружа

као да у близини протиче река Гружа.

Јесење гране родне

доносе плодове мирисне и сочне

од којих мама прави

сокове моћне-праве воћне.

Најдража ми је

јабука током зиме

коју ми поклони моја бака

сачувана са дна џака

по старински, у сену

тако и она чува љубав њену

за унука свог, једног јединог.

31. Петар Јовановић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДЕЦЕМБАРСКА УСПОМЕНА

Пролази полако и децембар.

Кроз прозор гледам дрвеће голих грана

и питам се хоће ли бити лепших дана.

Доста ми је више магловитог јутра

надам се да ће лепше бити сутра.

И кад сам већ изгубио сваку наду

прве пахуље су успеле да ми осмех искраду.

Коначно!

Толико дуго смо ово чекали

и ипак смо први снег ове зиме дочекали.

Крећемо сви, спремне су санке

на главе стављамо шарене кићанке.

Улицом већ бруји дечја граја

и креће општа јураја.

Избор је велики!

Неко бира санкање, неко клискање,

а мој друг и ја грудвање.

Лете увис капе и рукавице

од снега се беле веселе дечје главице.

Улица од радости и дечјег осмеха врви

а на брежуљку се појави и Снешко први.

Трајао је дуго овај децембарски дан

кренусмо кући у сумрак сам.

У топлини свога дома

лагано тонем у сан

и једва чекам нови дан,

да поновим снежну авантуру

и понесем у годину Нову

децембарску успомену ову.

32. Петар Јовановић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ПРИРОДА ЈЕ МОЈ СВЕТ

Пролеће нас је изненадило

јер је лепо време ове године раније прорадило.

Сунце је победило облаке

јер је кроз њих пробило своје сјајне зраке.

Оно нежно милује наша лица

док се у близини чује цвркут птица.

У шуми су се забелеле висибабе беле

које свако дете развеселе.

Придружиле су им се мирисне љубичице

које воле и дечаци и девојчице.

Поља се зелене, воћњаци од цвета беле

док се земљорадници, послу радују и веселе.

Паркови су пуни разигране деце

јер је стигло весело пролеће.

Природа је као нови члан породице,

део је целог света

сваког живог бића, свакога детета.

33. Петар Јовановић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ЈЕДАН ДИВАН ДАН

Зора сеприближава. Сунце трепери и по који зрачак је на крововима кућа села Трбушнице. Тмурни

и кишни облаци су отпутовали у јужне крајеве. Тако је било доле у равници, а горе, на већим

врховима још увек се по мало белео снег. Трава је почела да зелени, а разнобојни цветови су

стидљиво провиривали из ње. Тек понегде олистале гране су се њихале на свежем ваздуху.

У једној маленој и уској кући се што-шта збивало. Сви су одавно поустајали. Деда се први

пробудио. Одавно је у риболову. Планирао је да за ручак донесе свежу рибу, ако буде имао среће.

Млађа два детета су правила домаћи сок мами док је она заливала прелепо цвеће разних боја.

Тата је косио траву пуну росе. Имао је стару косу коју му је поклонио чича Тома коју због успомена

на лепо детињство није желео да замени новом. Два сата касније, сви су сели да доручкују на

малом, дрвеном столу. Деда, који је то обавио пре одласка у риболов, појавио се са здравим

оброком за његову породицу. Унучад је срећно трчкарала око њега, радујући се улову.

Дан је дивно почео, а ова складна породица, где влада поштовање свих чланова, искристила га је

на најбољи могући начин, дружећи се и обављајући своје дневне активности.

34. Петар Јовановић, IV-2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДЕЧЈИ СНОВИ

Деца сањају снове лепе и зими и лети,

и да су били на далекој планети.

Деца сањају чаробне снове

да су од Деда Мраза добили играчке нове.

Деца у сновима имају петице све,

а мама и тата су радосни, гле!

Деца се у сновима играју бескрајно

и са другарима забављају сјајно.

Деца сањају бомбоне, лизалице и млечне чоколаде,

сањају колаче, торте и кроасане од мармеладе.

Дечаци сањају да добију жељеног љубимца,

а девојчице да пронађу свог принца.

Деца сањају да маме и тате

имају слуха да њихове проблеме схвате.

И зато маме и тате,

слушајте добро ове речи, па да знате:

,, Желимо пажњу вашу и мало стрпљења,

желимо мало времена вашег и више разумевања,

желимо да се добро увек понови

и да се испуне сви наши снови.“

35. Срна Јовић, I1

ОШ “Стефан Немања”

Косовке девојке бб, Ниш

Ментор: Братислав Денић

УБЕРИ МИ ЗВЕЗДУ

Док сам се враћала из школе, погледала сам у небо. Видела сам разне звезде, али

једна је била јако лепа. Та звезда није имала пријатеље. Била је јако тужна.

- Зашто си тужна, звездо? – питала сам је.

- Немам пријатеље – тихо ми је одговорила.

- То није тачно! Ја сам ти пријатељ.

- Стварно?

- О, да, јесам. Ја сам твој пријатељ – уверавала сам звезду.

- Стварно, стварно, стварно?

- Да.

- Радује ме то – осмехнула се звезда.

Чудно је то што звезда говори.

- Ја сам Срна.

- Ја сам Звезда која испуњава жеље.

- Стварно? То је јако лепо.

- Да.

- Могу ли да зажелим жељу својих другова?

- Наравно. Бити несебичан је прави дар.

- Моја другарица Сенка је тужна јер су је избацили са балета.

- Стварно је тужна?

- Да. Можеш ли да испуниш ту жељу да се врати на балет?

- Наравно.

Звезда је зажмурила. Неколико минута касније отворила је очи.

- Жеља ће се испунити сутра ујутру. Али запамти, имаш право само на четири жеље. А кад

испуниш те четири жеље, ја ћу нестати.

- Обећавам да ћу водити рачуна о томе. А сада да се вратимо жељама. И за моје две

другарице Неду и Данку, молим те, исто испуни да иду на гимнастику.

- Важи.

Звезда је поново зажмурила. Неколико минута касније се осмехнула и отворила очи.

- Жеља ће се и њима испунити сутра ујутру.

- Хвала ти, Звездо.

- Запамти још једну ствар. Никоме не говори за мене.

- Важи. Здраво, Звездо.

- Здраво, Срно.

Нисам издржала да одмах не кажем другарицама да ће им се испунити жеље, али

сам Звездину тајну вешто сакрила. Када је опет пала ноћ, отишла сам код своје Звезде.

- Здраво, Звездо.

- Здраво, Срно. Знаш, пре него што искористиш и четврту жељу, не желим да одем од тебе.

- Ни ја не желим да идеш.

- Имам идеју! Ја ћу се привући ка теби, а ти ме убери.

- Сјајна идеја. Хватам те. Убрала сам те.

Ко каже да се звезда не може убрати? Ја сам своју Звезду убрала и тако смо живеле

заједно са пуно среће и осмеха.

36. Срна Јовић, I1

ОШ “Стефан Немања”

Косовке девојке бб, Ниш

Ментор: Братислав Денић

МАЧКА И МИШ

Док мачка спава,

миша страшно боли глава.

Кад се мачка пробуди,

миш рече: „Мишу, сад храбар буди!“

Док је мачка хлеб јела,

миша у сендвич да дода је хтела.

Мачка хтеде да омрси брк,

па се миш одмах даде у трк.

Мачка поче миша да јури,

а миш поче стварно негде да жури.

Нико не зна шта се тачно даље збило,

из стомака мациног миш се још није вратио.

37. Срна Јовић, I1

ОШ “Стефан Немања”

Косовке девојке бб, Ниш

Ментор: Братислав Денић

 ОД СЛОВА ДО СТИХОВА

Док слова скакућу у срцу нашем,

ја им сваког дана са прозора машем.

Несташна слова кроз прозор искачу лако,

сакрију се у стих вешто и полако.

Слова из стихова плешу сваки пут,

удружена тако јака су као прут.

Слова и стихови увек су заједно,

њихово другарство као да нема дно.

Слова и стихови се спајају до радости

да деци донесу лепе и шарене вести.

Од слова до стихова пут је чаробан,

песме доносе срећу на начин посебан.

38. Срна Јовић, I1

ОШ “Стефан Немања”

Косовке девојке бб, Ниш

Ментор: Братислав Денић

КАД ПОРАСТЕМ

Кад порастем, бићу сликар прави,

носићу смешну капу на глави.

Сликаћу дугу и остале ствари лепе,

док ми дуга позира с осмехом среће.

Кад порастем, бићу ветеринар свима,

док лечим песмом бол животињама.

Лечићу бамбија, пса и мачку

и даваћу им за храброст значку.

Кад порастем, бићу кувар добар,

док стављам шаргарепу у лонац модар.

Мутим и правим колаче за госте,

спремам рибу и пасуљ за оне што посте.

Шта год да будем кад порастем велика,

желим да будем срећна и насмејана девојка.

39. Срна Јовић, I1

ОШ “Стефан Немања”

Косовке девојке бб, Ниш

Ментор: Братислав Денић

 ЈА САМ СТРАНИЦА КЊИГЕ

Хоћу да будем страница књиге,

да личим на шарене вртешке и чигре,

да успавам увече уморно дете,

да му срећни снови на главу слете.

Волела бих да сам у корицама наопачке,

да за мале читаче из мене испадају значке.

Ја сам страница књиге и осећам се сјајно,

сачуваћу у корицама дечје мисли тајно.

Ја сам страница књиге и имам очи,

видим свако дете кад на мом крају поскочи.

Читаће ме у прелепој библиотеци сви

и тако ћемо се деца и ја дружити. 

40. Срна Јовић, I1

ОШ “Стефан Немања”

Косовке девојке бб, Ниш

Ментор: Братислав Денић

ИЗГУБЉЕНИ ПАС

Живела једном једна девојчица Срна. Имала је пса Кокицу. Много га је волела.

Ишла је са њим у школу и показавала га је свима. После великог одмора пас је нестао.

Свуда су га тражили, али и даље ништа. Када се вратила кући, била је јако тужна. Следећег

дана била је још тужнија. Отишла је у школу и све питала: „Да ли сте видели Кокицу?“

Сви су рекли да нису. Када се вратила кући, заплакала је. Сутра је и даље мислила на

Кокицу. Чак и када је свирала гитару, није могла да скрене мисли са Кокице. Понудили су

јој неког другог љубимца, али је одбила. „Никада више нећу бити срећна“, помислила је

Срна. Када је радила домаћи, родитељи су хтели да јој нешто покажу.

- Имамо изненађење за тебе!

- О, сјајно! Да ли сте видели Кокицу?

- Не!

- Онда ништа, здраво.

- У ствари јесмо. Кокице!

- Хвала, хвала. Хоћемо ли да прославимо?

- Нашли смо је код твоје школе. Била је јако тужна што те је напустила. Рекли

смо јој да је чекаш код куће. Она је рекла ав-ав.

- Ипак сам погрешила, увек ћу сада бити срећна. Никада те више нећу испуштати

из вида, Кокице.

Пријатељство између девојчице и пса је победило, све ће радити заједно.

41. Срна Јовић, I1

ОШ “Стефан Немања”

Косовке девојке бб, Ниш

Ментор: Братислав Денић 

ЖИРАФА ГИМНАСТИЧАРКА

Постојала је висока жирафа у Африци,

маштала је сваког дана о гимнастици.

Сањала је да се попне на вратило,

док се све на њој клатило.

Гимнастичарке се питају ко је то,

а жирафа рече: „То сам ја, климатало!“

Док је замишљала како једе траву,

замало јој није пала справа на главу.

Жирафи се на тренингу приспавало,

док ју је слатко лишће мамило.

Њу су на партеру гледали другари,

аплаудирали су јој коњи и мрави.

Кад се обукла као гимнастичар,

била је слатка као посластичар.

Носила је трико са пругама белим,

слагао јој се са зубима веселим.

42. Сергеј Јовић, VI2

ОШ „Стефан Немања“

Косовке девојке бб, Ниш

Предметни наставник: Сања Милошевић

УБЕРИ МИ ЗВЕЗДУ

Мрак је пао на мој град. Небо је било ведро, па су се могле видети звезде. Видео

сам једну која је сијала јаче него остале. Замишљам како су далеко од нас. Када мало боље

размислим, нас дели само једна испружена рука. Пружам ту руку, али се ништа не дешава.

Тонем дубље у размишљање. Пренуо би ме својим црвеним светлима тек неки авион који

пролази.

Примећујем да звезда трепери. Намигује ми. Приметила је да је гледам. Као када

вас неко сретне и намигне вам. Ко би рекао да то може звезда да уради? Размишљам још.

Како би то било да могу да се уберу звезде као црвене сочне јабуке? Да позовем тату и

кажем: „Убери ми ону звезду!“ Али све су то маштарије. Ипак, не одустајем од маште.

Маштам да је додирнем. Већ видим себе у ракети на путу ка њој. Причам све то, а она ме

слуша. Да ли сте знали да су звезде најбољи слушаоци? Причам јој о себи, о свом животу

на Земљи. Питам је како је њој горе на небу. Шта бих све дао да могу тако да скакућем по

небу слободан! И гледао бих све људе одозго. Да, и звезде гледају исто као и ми. Оне

сањају да буду на Земљи, или бар ближе њој. А човек сања о Месецу, Марсу и станишту

звезда.

Моја другарица, мој слушалац ове ноћи почиње да бледи. Њена светлост нестаје

под светлошћу њеног владара - Сунца. Ми на Земљи слушамо нашег краља. Тако и ова

моја звезда мора бити послушна. Сад је више и нема. Ишчезла је. Отишла је неком другом

да га слуша. Нема је више. Сада гледам у краља звезда. Отишао сам и ја и почео да се

забављам са млађом сестром. Њој бих убрао све звезде са неба, јер у својим очима она

крије комадић неба. Тако би јој лепо стајале уз осмех! Шта мислите, може ли се звезда

заиста убрати?

43. Сергеј Јовић, VI2

ОШ „Стефан Немања“

Косовке девојке бб, Ниш

Предметни наставник: Сања Милошевић

МОЈА СИМПАТИЈА

Први пут деси ми се чудо,

црвенило ми гризе образе лудо.

Поче срце јако да ми куца,

све у мени штуца и светлуца.

Тај чаробни осмех, те лепе очи плаве,

зрело жито у коси, те локне праве,

оставише ме у трену без даха

и бацише на мене тону магичног праха.

У огледалу себе гледам,

и нисам баш ње толико вредан.

Гурам нос свуда, и где треба и где не,

врлина ми, ипак, није јуначко понашање.

Да јој приђем близу - не смем,

гурнућу је својим повећим носем.

Трапав сам, шепртља сам права,

нагазим ли је, биће ужас и страва.

У руци носим руже црвене,

али џаба кад су ми ноге дрвене.

Пустих једва корак-два ка њој,

престиже ме супарник и изгубих бој.

Отишла је кући с другим,

можда и са будућим драгим.

Мени није суђена овог пута,

али доћи ће и мојих пет минута.

44. Сергеј Јовић, VI2

ОШ „Стефан Немања“

Косовке девојке бб, Ниш

Ментор: Сања Милошевић

ЉУБАВ

Љубав је најнежније осећање које вам испуни цело срце. Љубав према породици,

свом народу, према свом писму на коме смо прочитали прву реч, према месту где смо

рођени и направили први корак – то је љубав за коју се треба борити.

Љубав? То ме подсећа на кнеза Лазара. Вероватно се питате зашто. Зар мислите

да је он у бој ишао без љубави? Борио се против Турака зато што је волео свој народ.

Да би могла љубав да се шири- љубав према Србији, према ћирилици. Љубав је давање.

То је носио у срцу. Сваки топот коња и сваки откуцај срца је значио много. Кнеза

Лазара ништа није спречило да воли и жели слободу. А слобода се пише ћирилицом. И

љубав исто. Ми данас ходамо по овој земљи, а ту су се некад борили храбри витезови

да бисмо кренули њиховим стопама. Лазар је дао своје срце за будуће љубави. И ја

данас волим да размишљам о томе и удубим се у ћирилицу. Како год да стоје та слова,

биће моја љубав. Ћирилица је мени све, као члан породице. Та слова што их пишући

кривим и савијам, увек ме подсећају на слободну дечју игру. Слово м личи на мој дом.

Слово љ ме својим тобоганом увек спусти до секиног срца кад с љубављу поделим с

њом чоколаду. Б ме повезе као брод до маште. Та љубав према ћирилици је неизмерна.

Мислим да и ћирилица дише и да и она воли. Да ли сам у праву?

Љубав се не учи и не проналази, она нам се рађа у души. Лазар је љубав пренео

на храст, дрво које се целе године бори за своје лишће, да не падне са грана. Чува своје

као што је и Лазар то чинио. И ја данас седим испод тог храста и размишљам. Са моје

десне стране је Србија, а са леве стране ћирилица. Погледао сам небо и знао сам да ме

кнез Лазар гледа. Чекао сам када ће се у мени пробудити тај јуначки дух. Наши славни

српски витезови још живе, они су у срцу Србије. Ја вам не могу рећи до када ће се

користити ћирилица, али знам да ћу је ја чувати свим срцем и пренети својој деци као

нешто свето. Ми нисмо Срби без нашег писма и места у нашој домовини, где нам мајка

пред спавање чита успаванке. Наше приче и успаванке не би тако миловале да нису на

нашем матерњем језику.

Дека ми је причао причу о Лазару. Његова истинита прича ми је покварила

машту, али је зато пробудила љубав. Ја волим своју породицу. И Лазар ју је волео. Не

могу да замислим како је то када ти је цео народ друга породица. Ћирилица живи у

срцу Србије. Волео бих да се може доћи до срца, али оно је унутра, дубоко. Крије

закључане све оне вредне ствари које морамо сачувати, попут ћирилице. Ћирилица је

љубав, а љубав није само реч, она је магија. Посејаћу ћирилицу данас да би сутра моја

деца могла да уберу њене плодове - књиге писане ћирилицом.

45. Сергеј Јовић, VI2

ОШ „Стефан Немања“

Косовке девојке бб, Ниш

Ментор: Сања Милошевић

КАД ПОЛЕТИМ, ВИДИМ

Кад полетим у висине,

прелетим преко изворишта Власине,

уздижем се у висине веће

и гледам како на Фрушку гору стиже пролеће.

Азбуку српску написала је рука

насред Тршића нашега доброга Вука.

У Шар планину замало нисам ударио

јер сам се у Суву и Стару планину загледао.

Преко Сребрног језера ја сада летим,

дивим се српским језерима лепим.

Запањено слушам златног бора шум,

док кроз златиборску шуму вијуга уски друм.

Пред очима ми се ниже коцкица по коцкица

мозаика наших краљева са Опленца,

шумадијске куће у стилу моравском

повеле су коло ка винограду краљевском.

Сваког дана деда оперише земљино срце,

дајмо велики аплауз за такве борце.

Рашириле се гране историје њене

почев од старога Стефана Немање.

Србија је, признајем, земља мала,

али нам је Теслу и Новака дала.

Кад двоглави орао са грба крила рашири,

тробојком земљу огрне и све нас заштити.

Кад полетим, видим српска богатства сва:

планине, шуме, изворе, ливаде, пећине и језера.

Ниједна земља није пуна таквог сјаја

као моје родно село, као моја Србија.

46. Сергеј Јовић, VI2

ОШ „Стефан Немања“

Косовке девојке бб, Ниш

Ментор: Сања Милошевић

ИМА НЕШТО У МЕНИ

Има нешто у мени. Корени. Чувам у себи своје претке. У мом срцу је завичај одакле

потичем. У мојим очима се види корак мога деде. Стојим у дворишту својих предака и

мислим: „Па, ово сам ја, ово мене одржава у свету!“ Да није било мојих предака, не би ни

мене било. Док размишљам о томе, спазих једно стабло како је поломило асфалт својим

корењем. Борило се за корен, одакле оно потиче. И оне мале коренске длачице у мени ће

порасти, па ће имати унуке. И они ће стајати овде и размишљати шта то њих држи у свету.

У мени је и ћирилица, писмо мојих предака, која је кроз векове била доказ нашег

постојања. Често је бранила наше границе успешније од мача. И одбранила је своје

огњиште. Сва та слова се крећу кроз вене као крв. Сваки мој осмех одражава се другим

словом. Размишљајући о словима нашег породичног имена, дубље сам ушао у двориште.

Нико не живи ту. Гледам у кућу која је од сламе и блата придржана само трачком

светлости који ће ускоро нестати. Отворио сам дрвена врата и уз шкрипу сам крочио у ту

кућу. Пажњу ми је привукло нешто у ћошку, нешто глинено као ћуп. Није било сумње да

је ова кућа напуштена. Видело се по тепиху који је био прашњав. Али када сам отресао

прашину, видео сам дивне шаре које су извезене на прелепом ћилиму Нешто ми је

привукло пажњу, огњиште је било у средини. И ту се некад окупљала породица, као и

данас. Куће нису стремиле у облаке, али су имале душу, топлу породичну душу до данас

сачувану у огњишту.

Док сам гледао у кућу коју је мој прадеда направио, дивио сам се старој

архитектури. У соби је био креденац са разним мени чудним стварима и грнчаријом.

Ћилим и неке дрвене ствари направио је и извезао абаџија, а на столу је стајао повећи

апсец са шарама цвећа. У мислима ми се јавља слика апсеца пуног врелих слатких колача

и малене ручице које се пружају и журе да што пре дођу до цветова на дну тањира. Авлија

је била пространа. Замишљам како су се ту некада многобројна деца играла јурке, како се

могло повести велико коло када је домаћин женио свог сина. На чивилуку је тужно висио

гуњ давно заборављен, као опомена да сада више нико не живи ту.

Док сам се дивио мојим прецима, угледао сам њиву и пшеницу како се на ветру

њише. Све то ме подсећа на причу мог деде како он води рат са сунцем сваки пут кад изађе

на њиву, без воде и хлада. Деда ме је научио да се земља поштује. Да се чува. То је мени у

срцу. Стално ми говори како нас земља храни. Као мали нисам разумео, али сам му

веровао. Верујем му и сад, још више, јер често помажем деди и осећам у дубини себе шта

земља значи ономе ко живи од ње.

Има нешто у мени. Слобода. Безусловна слобода да полетим у висине на крилима

своје младости без страха да нећу имати где да слетим. Моји преци, моја породица, моје

име, земља мојих предака и моја - у мени су и носим их у срцу увек са собом као

најбезбедније уточиште.

47. Сергеј Јовић, VI2

ОШ „Стефан Немања“

Косовке девојке бб, Ниш

Ментор: Сања Милошевић

А ДА БУДЕМО МАЛО СМЕШНИ

Шта је са данашњим људима?

Сви се окрећу неким чудима.

Труде се да буду увек у свему вешти.

Људи, а да будемо мало смешни?

Мама да буде млађа хоће,

па по цео дан једе само воће.

Испробала је све дијете са интернета,

решила је да изгледа као атлета.

Моја сестра много да једе воли,

ниједној посластици не може да одоли.

Не волим кад са мном не дели,

нарочито кад су колачи врели.

Тату од јутра до мрака

спопада брига свака.

Играо бих се са њим сваког дана,

али он није ту, то је мана мог плана.

Друг из школске клупе

покушава да постане део једне групе.

Неког страшног мангупа он глуми,

једну девојчицу покушава да збуни.

Остави, тата, посао на кратко!

Поједи, мама, слободно нешто слатко!

Секо, ево, одричем се свог дела слаткиша!

Друже, зар је битно ко се како шиша?

Важно је да дан почнемо с осмехом на лицу,

да искористимо за смех сваку ситницу.

Сачекаће и бриге и проблеми тешки.

А да будемо сад мало смешни?

48. Матеја Живановић, IV/2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДРВО

На дрвећу се гнезде разне птице

и селице и станарице.

Из њихове крошње цвркут се чује

било да је храст, липа или су тује.

Кад олистају, хладовину дају

па често чујете дечју грају.

Никада га љуљашка не боли

јер заиста децу воли.

Дрво је битно нашем свету

јер кисеоник даје за читаву планету.

Зато га садите, негујте,

брините о њему

па ћете крај њега да уживате у свему.

49. Матеја Живановић, IV/2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

 

ДОГАЂАЈ СА ЛИВАДЕ

После дуге, хладне зиме, коначно је стигло пролеће. Цвеће све лепше мирише, а птичице певају

своју пролећну песму.

На оближњој ливади појавила су се деца из краја. ,,Хеј, видите како је лепо на овој ливади! Хајде

овде да се играмо!“, повика неко од њих. Сви су се сложили. Када се зачула дечја граја, животиње

се уплашише и побегоше у шуму. Али, једно мало лане је било неспретно и саплело се о грање.

Повредило је ногу и остало уплашено да лежи. ,,Погледајте тамо, изгледа да нека животиња

лежи!“, узвикну девојчица са шареном марамом обмотаном око дуге, плаве косе. Груписали су се

и полако почели да се шуњају. ,,Па то је лане!“, узвикну дечак који се први приближио. ,,Изгледа

да је повређено!“ На то је додао други дечак тихим гласом: ,,Не плаши се, ми ћемо ти помоћи.“

Лане их је уплашено гледало, али се није мицало. Плавокоса девојчица је скинула своју мараму са

главе и мазећи лане, које је некако имало поверење у децу, и обмотали му повређену ногу.

Одмакли су се од ланета и посматрали га. После неколико минута, лане је устало и полако

одскакутало у шуму.

Деца су била срећна и поносна, јер су учинили добро дело и весело су препричавала догађај,

враћајући се кући.

50. Матеја Живановић, IV/2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ПРИЧА О ВРАПЦУ

Била једна мала, дрвена кућица на крају села, на самом улазу у шуму. На греди испод крова било

је једно гнездо и у том гнезду била је мама врабац, која је седела на јајима.

После извесног времена, јаја су почела да крцкају и излегли су се мали птићи. Мајка врабац је

стално доносила храну у кљуну и хранила их. Једног дана, мали врапчићи су покушали да полете,

али најситнији од њих, био је најнеспретнији и испаде из на земљу. На срећу, није се повредио,

али покушавао је да се поново попне у своје гнездо. Браћа и сестре су цвркутале и тако му давале

знак где се налазе. Он је скакућући са једне на другу грану успео да се домогне дрвене греде и

свог дома, где је био на сигурном. Мали врапчићи су још неко време били у гнезду и помало се

подизали крилима у ваздух док нису стекли сигурност.

Од тог тренутка уживају да лете и круже око свог гнезда.

51. Жељко Јовић, IV/2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ЧЕТИНАРИ

Једно дрво видим са прозора мог

Ех, често маштам због дрвета тог

Лети ми хладовину даје

А ја желим да много дуго траје.

Близу ње се налази и дрво ово

Оно увек има одело ново.

Расте као из воде, а све стазице у дворишту ка њему воде.

Сви је мешају са јелом витом

Мислим да се и чешкају притом

Размишљају како да не погреше

Чича мој им у брк скреше

А ја им покажем шишарке разне, да не буду то приче празне.

52. Жељко Јовић, IV/2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДЕЦЕМБАРСКА УСПОМЕНА

Јесен је прошла,

зима је дошла,

донела је снег

на малени брег.

Волим поклоне које Деда Мраз понесе

и мени сваке године радост донесе.

У децембру је пуно празника

и има много слављеника.

Тада је и Свети Никола, моја слава

и у кући је прослава права.

Волим осећај радости

Када дођу наши драги гости.

На крају децембра одлази година стара

И лепе децембарске успомене она мени ствара.

Стиже нам година нова

и нека у њој буде милина

да ми читаве године у срцу буде топлина.

Кад порастем и не будем више дете,

знај свете

остаће ми најлепше децембарске успомене

и нека се сваке године нове понека спомене.

53. Урош Ђокић, IV/2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

МЛАДО ДРВО

Дрво је младо лепо и зелено

као и свако дете малено.

Сочне плодове нам даје

па деца често око њега граје.

Пењу се деца на њега често

с гране на грану и скачу вешто.

Када му лишће опадне и свене

оно се умири као да вене.

Понекад га зими окује лед

кад почне да се топи, као да цури мед.

Ипак, кад поново дођу топли, пролећни дани

лепота његова осмех ми мами.

54. Урош Ђокић, IV/2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДЕЧЈА НЕДЕЉА

Дечја недеља је недеља среће

па у понедељак игра креће.

Деца радосно скачу и зује

чује се жагор као из трубе.

Одзвања школско двориште цело

деци није важно ново одело.

Са другом седим у првој клупи

чим звони, играћемо се да кликер буде у рупи.

Цифре и слова књига је цела,

песме и приче-прелазимо на дела.

55. Урош Ђокић, IV/2

Школа: ,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДЕДА МРАЗ

Зима дође,

кочијама Деда Мраз кроз моје село прође.

Молим те сврати

јер је лепо поклоне деци дати.

Дај их свима

колико год деце на свету има.

Никога не заборави,

испуни нам жеље,

да целе године буде весеље.

Чекамо те нестрпљиво

док учимо ново градиво.

Замишљамо те на нашим сликама

и о теби причамо у разним приликама.

56. Сара Вукосављевић, IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ПРОЛЕЋЕ

Деца се радују,

јер је стигло пролеће,

много птица сада

у мој крај долеће.

Пчелице лете

са цвета на цвет

биће пуно воћа

и улепшаће овај дивни свет.

Све је шарено, пуно је цвећа

за свако је дете ово права срећа.

57. Лука Арсеновић, IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

ДЕЦЕМБАРСКА УСПОМЕНА

Заједно китимо у кући јелку

ал′ је настала читава пометња

јер се направила једна мала сметња,

машна за јелку је летња.

,,Шта ћемо сада“, мама се пита

Ал ′ тата са ормара, уз осмех, нову звезду скида.

Китимо двориште и целу кућу нашу

а комшије нам са пута машу.

Стављамо лампице да сијају разне

украсе стављамо чак и у вазне.

Најлепше је мени у децембру доба

ноћ, кад тата лампице проба.

Лепе успомене то у мени пробуди,

и ове године су се окупили људи.

Подсећају се како је прошле године било

а мени мило, мило, мило.

Сваког децембра успомена нова,

догодине сећаћу се каква је била ова.

58. Лука Арсеновић, IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

МАРКО

Има један дечак

који се зове Марко

и он је сјајан

као сунце жарко.

Сваки дан га гледају

као да је златан,

јер желе да порасте

високо као платан.

Свако дете хоће

да се игра код Марка

и кад је киша

и кад је врућина јарка.

Кад год је нека игра

свако би да Марка бира

а он не може на све стране

па често стоји и гледа са стране.

Да добра игра буде

и да се свако дете труди

питају Марка да те игре суди.

59. Лука Арсеновић, IV-2

Школа:,,Вера Благојевић“

Место: Бања Ковиљача 15316

Ментор: Мирјана Михок

СУПЕР ХЕРОЈ

Сањам супер хероје

и да је небо моје.

Сањам да могу да летим

и на другу планету да слетим.

Сањам да имам моћи

и да могу да осветлим ноћи.

Супер хероји иду у спас

а ја вичем на сав глас.

Отворим очи и у тај час

у соби угледам све нас.

Мама ме продрма у фотељи

а ја престадох да се кревељим.

Чудни су ови снови дечји

кад желиш да постанеш херој нечији.

60. Medina Višnjić, učenica prvog razreda, 

Gimnazija ,,30. septembar“,

 Rožaje, Crna Gora

Nastavnica: Mirsada Šabotić

PIESMA BEZ NASLOVA

Svako jutro Emina gura invalidska kolica

U njima je mladić Nino

Briše mu bale sa ustiju

A on se smije.

Možda se smije ljudskoj sudbini

možda…

Zavidim mu pomalo

Ne zna šta je bol

Ne zna šta je rat

Ne zna šta je mržnja

Pitam se da li zna šta je sreća…

Sigurno ne zna

Jer je svaki atom vazduha zatrovan ljudskom zlobom

I sreća je samo trenutak koji brzo odluta u beskonačnost.

Zavidim mu pomalo

Nije dotakao prolazni sjaj sreće

Nije dotakao bol

Živi svom svijetu bez bodljikavih žica

Možda griješim

Ne znam…

61. Medina Višnjić, učenica prvog razreda, 

Gimnazija ,,30. septembar“, 

Rožaje, Crna Gora

Nastavnica: Mirsada Šabotić

VATRA IZ PAKLA

Tamo,

U nekom velikom,

Nepostojanju,

Služila se tuga,

Kao predjelo,

Sreću su dobijali,

Kao kavijar.

U nepostojanju

Postoji sve što polako

Gubimo iz vida.

U tom nepostojanju,

Ljudi su igrali tango uz bol,

A voljeli uz mržnju,

Bili su bez lica,

A osmijeh su služili,

Kao pakost i zlobu.

Dalje od svake misli

Gorući oblaci brinu

O svemu zemaljskom.

Dalje je bilo dostojanstvo,

Bliže je bila Havina i Evina voćka,

Pa je đavo igrao po svome,

A Adem i Adam,

Herojstvo su dijelili sa ljubavlju,

Prokleti,

Na svakom centimetru zemlje,

Bio je pupoljak ljudske svijesti.

Jedan ugriz i bola zavijek,

Jedan zalogaj I glad dovijeka.

Postupci su se,

Opravdavali kaznom,

Mjesec i Sunce,

Postajali su jedno,

A gordost sve veća,

Pa je u ovim srcima,

Svakom od njih,

Ostala vatra iz pakla,

Koja bi se oprala,

Dženetskim i rajskim vodopadima.

Voda kipti, ljudi žude, vrijeme odolijeva.

Tamo u nekom nepostojanju,

Bol nije trebala postojati,

I srca su trebala ostati čista

Bilo je nepostojeće,

Trebalo je ljubavi,

Sreće je trebalo

Ostala su uzorana nadanja

Da ćemo prvi grijeh

Zamijeniti posljednjim.

62. Medina Višnjić, učenica prvog razreda, 

Gimnazija ,,30. septembar“, 

Rožaje, Crna  Gora

Nastavnica: Mirsada Šabotić

KAMENO SRCE

Miris sudnice

I dva uplakana oka

Miris kamena

I stegnute usne ispod brkova

Miris straha

I modri kolotovi ispod očiju moje majke

Miris ravnodušnosti

Iz srca jednog sudije

A najjači je strah

I to onaj moj strah

Koji mi je stiskao sićušne vene.

Za mržnju nisam znala

I nisam je pustila

Da se rasplamsa kao uragan.

Radije sam birala

Da dopustim da me povrijede

Nego da budem ona ja

Koja će da povrijedi

I taj dan od svih osjećaja

Ja sam bila na kraju ostavljena

Osakaćena očeve ljubavi

I majčine sreće

Naučila sam da živim

Bez njegove ljubavi

Ali moja majka je uvijek ostala

Uskraćena svojoj sreći

Još gore je to

Što je uvijek mislila da je njen ponos

Zakopan i ostavljen

Taj čovjek nas je

Tog jednog dana

Tog Strašnog suda

Pokušao srušiti

Oduzeti nam sve

I polomiti jednom mladom biću

Bijela krila.

Samo nije pretpostavljao

Da je to mlado biće

Danas punog srca

Bez mržnje

Uvijek raslo u ljubavi.

Moja majka nije znala

Izliječiti njegovo kameno srce.

To nijesam pokušala ni ja

Ali sam makar pobijedila

U svojoj borbi

I postala majčina sreća

A njegov najveći gubitak.

63. Amina Agović, učenica prvog razreda,

Gimnazija,,30.septembar” Rožaje, Crna Gora

Nastavnica: Mirsada Šabotić

TUGA KAD PROGOVORI

Stotine ljeta

Milijardu ljudi,

Hiljade i hiljade osmijeha

Bezbroj glasova

A ja tražim samo jedan.

Mnogo lica prolazi pored mene

Pogledam u nebo

Milioni zvijezda lete ka nama

A ja u svemu tome tražim..

Brata

Nema ga

Dozivam mu glas ali čujem samo

Ne brini

S neba pazim na vas.

Ma kakvog neba

Dao mi je obećanje

Da ću mu narednog ljeta

Kititi svatove…

Nema ga

Tu je samo jedna hladna ploča

Od crnog mermera

I parče zemlje ispod plavog neba

I nevidljivi broj 22

I nevidljiva svijeća

Koja gori

I podsjeća na njegov posljednji rođendan

Čuvao me je još dok sam bila beba

Čuvao me brat

Rekao mi je da će me zauvijek čuvati

Rekao…

Bole tvoje godine

Brate…

Suzo…

Rano…

Bože pokaži mi put do njega,

Dovedi mi ga bar u san

Samo sa ga zagrlim

Bar na trenutak

Na tren

Molim te

Bože.

64. Amar Agović, učenik prvog razreda, 

Gimnazija ,,30.septembar’’ , Rožaje, Crna Gora

Nastavnica: Mirsada Šabotić

U selu malom tišina odmara,

potočić šapatom s' nekim razgovara.

Ustao potočić prije zore,

žuri, hita da vidi more .

Na dugom putu ka plavom moru,

potočić dočeka i ranu zoru.

Nekada potočić pogriješi mjesto,

ali to ne radi često.

Kada potočić zaluta sa puta,

tada je "mama" rijeka veoma ljuta.

Potočić traži stazu kraću

i tada doziva "mamu" Moraču.

Morača potočić u zagrljaj primi,

i na trenutak mu se divi.

Vodi ga ona na pravi put,

jer ga je uzela pod svoj skut.

Zna i Morača da do mora,

treba imati i malo odmora.

U Skadarskom jezeru nađe spas

i onda sa rijekom Bojanom doda gas.

Svi zajedno stižu do odredišta,

za potočić to je kao do svetilišta.

Stigoše srećno u svitanju zore

i potočić s' prvim zracima ugleda more.

65. Amar Agović, učenik prvog razreda, 

Gimnazija ,,30.septembar’’, Rožaje, Crna Gora

Nastavnica: Mirsada Šabotić

MIR

U pamet se svijete,

na suprotnostima svijet počiva,

aveti svijetu prijete

i tamne snove snijeva

Priroda je stvorila dan i noć,

da se suprotnosti za dobro shvate

i to je najveća prirodna moć,

ali nikako da ljudi pate.

Svi smo mi isti,

Dva brata što se dijele po boji,

Tako nas podijeliše formalisti,

Jer čovjek samo da se dijeli nastoji.

Da ne bi bilo podjela u svijetu

"Pridružimo" se svi altruizmu,

Širimo sreću a ne sujetu

I recimo glasno STOP RASIZMU.

66. Danija Kalač, učenica prvog razreda, 

Gimnazija,,30.septembar“, Rožaje, Crna Gora

Nastavnica: Mirsada Šabotić

Sjedim i razmišljam o nama.

Kako vrijeme prolazi osjećam sve veću prazninu.

Rupa u mom srcu ostala je još od tvog odlaska.

Ne osjećam ništa.

Otporna na svu bol.

Napravio si da ljubav izgleda tako lako, da mislim da ću moći voljeti nekog drugog.

Nekog boljeg, nekog ko će uraditi sve za mene.

A u stvari... Ne mogu da te izbacim iz glave.

Nedostaju mi trenuci koje smo proveli zajedno. Nedostaju mi čak i naše svadje koje su

završavale strasnim poljupcima.

Sve je bilo tako lijepo ali tako komplikovano.

Dan kada si mi prvi put rekao da me voliš.

Dan kada si me ostavio.

Dan kada se cio moj život promijenio.

Svaki put kada se pogledam u ogledalo, ne prepoznajem sebe, sve što vidim je osoba koju si

stvorio tog dana.

Osmijeh na mom licu je postao samo uspomena.

Ali ta uspomena će uvijek biti u mom srcu.

Osjećaj krivice će uvijek biti tu, Strah da će me svi napustiti.

Ako si ti to uradio, uradiće svi.

A mi, mi koji više ne postojimo, ostaćemo uspomena zauvijek.

67. Sumeja Kuč, učenica prvog razreda,

Gimnazija,,30.septembar”, Rožaje, Crna Gora

Nastavnica: Mirsada Šabotić

MOST USPOMENA

I kad vidjeh to lice tvoje

Znoj nakapa moju dušu

I kad čuh taj tvoj glas

sjena prošlosti promijeni dugi boje

Onaj most

Onaj stari

Mostarski

On još uvijek vješto,

Čuva sve one uspomene,

A…

Sjetiš li se ti ikada mene

Da..

Ja sam, ona

Čije srce ti tek tako ostavi

U ubjeđenju

Da je ljubav prah

Kojeg vrijeme odgurne u prošlost

Sad te gledam

Utonulog

Kao da za pomoć moliš

I…

Ne, nije mi drago

Nijesi ti kriv

Što je ljubav nestala

U vihoru

Besjaja

Ljudske duše

A meni

Vjeruj

Bijaše dosta

Da te čekam

Ispod

Mostarskog mosta

Oskrnavili smo most

Presjekli mu srce

Ugušili mu sjaj

Izdali smo ljubav

68. Јован Пралић, 

уч. 3. разреда Основне школе – Хајдук Вељко-Корбово, 

Издвојено одељење Ртково, Србија

Ментор: Шолкотовић Снежана

ПОГЛЕД СА ПРОЗОРА

Са мог прозора

види се сокак

на њему у школу

жури ђак.

Tу се ветар

са лишћем игра,

пролеће је у сокаку

шарена књига.

69. Aлекс Ђорђишановић,

уч. 3. разреда Основне школе – Хајдук Вељко-Корбово, 

Издвојено одељење Ртково, Србија

Ментор: Шолкотовић Снежана

ЉУБАВ

Љубав је као небо широка

љубав је као река дубока

љубав је као зведани сјај ока

љубав је као девојчица

која ме црта на листу блока.

Љубав је као шапутање,

љубав је као тајна,

љубав је брзо лупање срца

сан који се сања...,

љубав је загонетка

која води кроз живот

на далека путовања...

70. Стојан Флорић,

Ученик 2. разреда ,Основне школе –Хајдук Вељко- Корбово, 

Издвојено одељење Ртково, Србија

Ментор: Шолкотовић Снежана

МОЈА ДОМОВИНА

Школа је моја домовина

у њој се осећам

као у мојој кући,

учитељица је ко друга мама,

она нас свему учи.

У школи стичемо знање

и лепо васпитање,

у школи имам много другара

љубави,

играмо се разних игара.

Домовина је моја породица

облак на небу,

Дунав,

птица...

71. Лука Николић, 

уч. 2.разреда Основне школе – Хајдук Вељко- Корбово, 

Издвојено одељење Ртково

Ментор: Шолкотовић Снежана

МОЈА МАМА

Много волим маму

у њеним очима видим љубав, бригу,

она зна када сам тужан,

када сам срећан,

зна коју волим књигу.

Преслишава ме лекције

добром ме учи

увек је поред мене

чека ме са ручком кући.

Волим је највише на свету

обећала је да ће ме водити

за распуст на путовање,

зато учим да будем одличан ђак,

да буде поносна на мене...

72. Маријана Рачић, III-1

Техничка школа Тутин

73. Mila Nechovska 6 razred, 

osnovna skola Sv.Kiril i Metodij od Bitola, 

mentor: Aleksandra Upale

 Ви благодарам

Ви благодариме и твориме за просветителите,

за солунксите браќа и воопшто не ми е мака.

Среќна сум, и во ходникот со восхит

ја гледам Вашата слика,

горда сум што моето училиште Свети Кирил и Методиј се вика.

А кога го гледам Вашиот свет лик, почнувам да пишувам песна

за овој свечен миг.

Живеевте во минатиот век и за неписменост најдовте лек.

На свеќа во мракот творевте и со перото се боревте.

Ја создадовте азбуката наша, со ,мудрата глава Ваша.

Со Вашите букви ни го просветливте

животот мачен, ни го олеснивте,

да не ни е толку мрачен,

Па за тоа и денес

во училиштето наше

се слави името Ваше.

Ви благодариме

за Вашето дело

кое го оставивте, како богатство

за македоснкиот народ смело.

И незнам какви зборови

Уште да Ви подарам,

Само ќе Ви кажам

Благодарам!

74. Mila Nechovska 6 razred, 

osnovna skola Sv.Kiril i Metodij od Bitola, 

mentor: Aleksandra Upale

Песна за Гоце Делчев

Песна пишувам во овој час,

за јунакот голем ,за Делчев наш.

За него цела Македонија пее,

за него гордо македонско знаме се вее.

За Гоце херојот наш вечен,

песна пишувам во овој миг свечен.

Славен војвода е тој ,

за нашата татковина го даде животот свој.

Делчев- млад живот не жалеше,

татковината секогаш на пиедестал ја ставаше.

За слобода мила, за слобода света,

се бореше со својата чета.

Во борба за измачениот народ, со крената глава,

животот свој во рацете на непријателот го става.

Баница во црно ја зави,

на луѓето голема болка во срцето им стави.

За него народот секогаш ќе раскажува , со гордост,

секој за неговата храброст ќе прераскажува.

Големината негова сите ја славиме,

со херојството негово се гордееме,

со бесмртност ние го даруваме

со вечен спомен си го споменуваме.

75. Марта Бакић, седми разред

ОШ "Никодије Стојановић Татко", Прокупље

Ментор: Љиљана Суботић

Волим Топлицу, ту остајем

Волим Топлицу и њен чаробни крај,

Волим Топлицу - мој завичај.

Волим Топлицу око које маслачци ничу,

Њен узводни ток и јединствену причу.

Волим узоране сеоске њиве

Због којих душе данима нису сниле.

Волим бујну топличку природу,

Волим хладну бунарску воду.

Волим Топличане као људе

Јер су истрајни и наду не губе.

Волим укус топличког вина,

Волим поглед са топличких планина.

Волим укус топличког плода,

Најслађи укус трешања и јагода.

Волим стару топличку културу,

Чији остаци и данас подижу буру.

Волим све што ме за Топлицу веже

И када бих од ње отишла, било би ми најтеже.

Јер Топлица има своје јединствене чари

Које ни једно око не може да занемари.

76. Ena Strahinjić, sedmi razred

OŠ "Nikodije Stojanović Tatko", Prokuplje

Mentor: Ljiljana Subotić

Knjiga je jedinstvena,prenosiva magija

Knjiga je za mene Božanstvo u malom.Veliki božanski izum ostvaren kroz pisanu reč, da se izrečeno pamti i služi generacijama u čijem se vremenu stvara i onima koje nadolaze. 

Čitajući, čovek stvara slike, a svaka slika je lični doživljaj koji nam niko ne može oduzeti. Doživljaji mogu biti različiti i u tome je magičnost onoga što je napisano. Jedinstveni tekst, a doživljaj za svakoga poseban,čak i za svakoga više različitih doživljaja iste opisane slike. Kao u beskraju zvezda, kao u moru beskraj zrna peska, svaka priča i svaki delić napisane priče čini kockicu u mozaiku u kome se čitalac oseća kao u razlomljenom staklu i u svakom vidi drukčiju perspektivu sebe ili onoga oko sebe. Neko će u opisanom jezu na brežuljku videti mnoštvo bodlji i te će bodlje u njemu izazvati jezu i strah, neko će videti zanimljivo klupko koje se sakuplja i kreće, neko životinjicu sa simpatičnim nosićem i sitnim okruglim okicama koje je osakaćeno za ljudsku nežnost, jer kad god mu se približiš, on se nakostreši... Još mnogo viđenja u jednom opisanom biću, u jednoj magičnoj bodljikavoj loptici punoj života i hitrosti. U slici opisane ptice, jedan će posvetiti pažnju njenoj gracioznoj sposobnosti da leti, drugi će se diviti njenom poju, treći će obratiti pažnju na svako opisano pero na njoj i na svaku boju pera. I gle, čuda! Pero je čudo, čudo koje od davnina služi da se mastilom utisne trag na hartiji i prelomi se kroz generacije, kroz vekove, večnost. Svaki zamah perom i svaki pokret ostavlja tajanstveni trag koji kroz vreme može biti tumačen na nebrojeno mnogo načina. Opisani polu-bik,polu-čovek, za neke je predstavljao božanstvo, negde u dalekoj prošlosti, za neke istorijski trag, a za nas mit. Zmaj je bivao biće u koje je čoveku bilo od pomoći i kome se divilo, jer se u njegovo postojanje verovalo. Zmaj za mene je nešto u čije postojanje želim da verujem, jer je prekrasno opisan, ali je logično i racionalno da je zmaj mitsko biće. 

Knjiga jeste jedinstvena magija samo onoliko koliko su reči u nju utkane jedinstvene, neponovljivo izrečene i povezane u jedinstvenu celinu, celina rečenica. Knjiga je bogatstvo koje nam je zaveštano i kojim sebe zaveštavamo pišući je ili je čitajući.

77. Милица Бјелетић, седми разред

ОШ "Никодије Стојановић Татко", Прокупље

Ментор: Љиљана Суботић

Стазама којима су ходали храбри

Сваки корак мој

ослушкује неко,

неко ко је одавде

пре мене потеко.

Прати корак мој,

ослушкује добро,

да л' достојно бијем,

да л' довољно гордо.

Уздигнуте главе

стазу вашу следим.

Поносна и смела 

показујем свима

колико сам важна

и колико вредим.

У венама мојим

крв је прадедова,

честитих јунака

са вером у Бога!

Стазу, ви, сте мени

утабали тако,

да нико на свету

то не може 

изменити лако.

А, камен стари

сведочи о свему:

јунаштву вашем,

корацима храбрим,

великом срцу

у грудима што бије.

Показали сте свима

како се пут прти,

како храбар човек

не боји се смрти.

Србија је наша,

поносна и смела.

Топлицо моја,

колевко јунака!

Одувек си била

уздигнута чела.

А, у месту малом, 

крај Топлице реке,

где свака мајка

рађа див - јунака,

ја поносно ходам,

сунце своје гледам,

парче неба своје.

Хвала вам, јунаци!

Cве је ово моје!

78. Марта Бакић, седми разред

ОШ „Никодије Стојановић Татко“ Прокупље

Ментор: Љиљана Суботић

ЧИТАМ, ПА ШТА

Најбољи друг ми је књига,

Са њом се најлепше дружим,

Али шта то тебе брига

Што желим љубав да јој пружим.

Она ми је све што имам,

Са њом делим све тајне,

Видео за тик - ток не снимам,

Већ с њом улазим у светове сјајне.

Сваку сету уз њу превазилазим,

Са њом чак и срећу на пола,

Ја на инстаграму не висим,

Читам је и док ме гледа цела школа.

Топао чај и она,

Нико ми више не треба.

Можда нека чоколадица и бомбона,

Са њом могу да полетим до неба.

У тим световима нашим,

Јунаци занимљиви живе,

Ноћу ме штите, мрака се не плашим,

Када о њима причам, сви им се диве.

И ето, читам, па шта?

Радим оно што волим.

Ако ти то што читам смета,

Ти онда иди

и нађи друга преко интернета.

79. Ime i prezime: Kasija Božović II-2

Grad: Podgorica – Crna Gora

Škola: JU OŠ „Okroih“, Ul. Buda, Podgorica

Mentor: Sava Kovačević

U GLAVI SU MIŠIĆI

I kada padnes,

ne očajavaj,

život je uspon i  katkad pad.

To i jeste života čar,

Iskoristi svoj dar.

U glavi su mišići,

Hrabar si onoliko

koliko se puta možes dići.

Čuješ li kako odzvanjaju glasići,

da si jak!

Neka se sreća zalijepi

za tebe kao čičak,

a strahu isplazi jezičak.

80. Ime i prezime: Kasija Božović II-2

Grad: Podgorica – Crna Gora

Škola: JU OŠ „Okroih“, Ul. Buda, Podgorica

Mentor: Sava Kovačević

SRCE NE BIRA

Ja na pravim razlike

Da li je neko crn ili plav

Ne biram ljude prema boji očiju,

kose, kakve cipele i odijela nose.

Odakle su, ko su šta su.

Ja ne biram ljude okom,

i sta njemu prija

duša ih prepoznaje

ona sebi slične bira.

Ja u sebi hiljade zvijezda imam

ko ih prepozna i njemu u srcu

ista muzika svira.

To je čarolija koja nas privlači

iskre u oku, sjaj u duši,

izvor ljubavi koji ne može da presuši.

81. Ime i prezime: Kasija Božović II-2

Grad: Podgorica – Crna Gora

Škola: JU OŠ „Okroih“, Ul. Buda, Podgorica

Mentor: Sava Kovačević

ОD SLOVA DO STIHOVA

Jedno slovo nije ništa,

riječ već ti nešto kaže,

više riječi nasta rima,

eto tako stih se slaže.

Stihovima pričaš priče,

sva nježnost tu stane,

njima vidaš bolne rane

zbog njih neka suza kane.

Stihom kažeš kad zavoliš,

učiš ljubav, patnja šta je,

tu su snovi i tišina

i bijeg od graje.

U stihu se život krije

nekad tugom pjesnik piše

očnom kišom koja lije

pa mu dušu tužnom mije.

Stihom voliš, patiš, žudiš,

tražiš izlaz, živiš sreću

širiš ruke,

ljubiš sunce,

hvataš rijeke što se kreću.

Tu je nebo razliveno

i poljane miris šire

tu se voli, tu se daje

tu se posvađani mire.

Ništa ljepše na svijetu nema

nego pjesnik kad

pjesmu sprema,

pa od uspomena napravi trag

a on ostane vječito mlad.

82. Ime i prezime: Kasija Božović II-2

Grad: Podgorica – Crna Gora

Škola: JU OŠ „Okroih“, Ul. Buda, Podgorica

Mentor: Sava Kovačević

BAŠ JE DOBRO DIJETE BITI

Hej odrasli svijete,

šta ti nije jasno?

Djetinjstvo je moje krasno.

Bez nereda i bez buke

ne mogu se razvijati ruke.

Malo prljam, zidove švrljam,

u igračke ubrajam i tatin alat

pa tako se valjda uči zanat.

Što se mama čudi sada,

ko da nije bila mala,

a i ovaj moj tata,

sa njim uvijek neka debata.

Puna kuća tata mata

za djetinjstvo i igranje,

za pjevanje i pisanje,

za govor i ćutanje,

pravilno ponašanje.

E baš vala neće moći,

moramo im mi pomoći.

Odrasle naučiti

da ne žure i da stanu,

da se sjete iz djetinjstva dana

i da pamte lica

srećna, bezbrižna i nasmijana.

Baš je dobro dijete biti

osmijeh i suzu ne skrivati,

životu se radovati

slobodu poljubiti,

ruke raširiti

i sve ljude zagrliti.

Kuda žuriš, svijete,

budi kao dijete.

Pusti probleme,

pređi na ljepše teme.

83. Ime i prezime: Kasija Božović II-2

Grad: Podgorica – Crna Gora

Škola: JU OŠ „Okroih“, Ul. Buda, Podgorica

Mentor: Sava Kovačević  

SVIJET U LJUBAVI

Kažite vi meni

da li postoji

da se svak na svijetu voli?

Gdje nestane sva toplina

radost, ljubav i milina

kad se dijete u čovjeka pretvori?

Kažite vi meni

zašto se ratovi dese

kako neko srce može

tu mržnju da podnese?

Gdje nestane duša,

i kad to razum prestane srce da sluša?

Kažite mi molim vas,

iako sam dijete kakve mi to stvari kad

odrastem prijete.

A reći ću i ja vama nešto

ako zaliješ cvijet dobićeš cvjetnu baštu,

ako prigrliš dječije srce imaćeš ljubav i

maštu,

ako posadiš drvo ljubav ćeš dati svima,

ako pružis ruku smanjićeš tugu i buku.

Ako daš osmijeh,

osmijeh će da ti se vrati

sreća će na putu da te prati.

Možda sam mala za vaše priče

možda mislite da me se ne tiče,

ali čujte kako mi srce viče

da svi odrasli jedni drugima liče.

84. Ime i prezime: Kasija Božović II-2

Grad: Podgorica – Crna Gora

Škola: JU OŠ „Okroih“, Ul. Buda, Podgorica

Mentor: Sava Kovačević

MATIJA

Jeste l' čuli društvo za jednog dječaka,

Matija se zove ne boji se mraka.

Uvijek vreba iz nekog prikrajka,

životinje traži, za hrabrišu važi.

Po kraju se priča,

da je jedan čiča,

tražio da dođe,

kad je brao grožđe.

Kada treba pomoć

zaradi i koji dinar,

niste čuli da je Mato

po potrebi veterinar!

Jeste l' čuli društvo

za ovog dječaka,

Matija se zove,

ne boji se mraka!

85. Јана Марковић 2/2

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ – Гуча

Република Србија

Ментор: Зорица Обрадовић

Дете је дете да га волите и разумете

Тихо, јутрос покуца на моја врата

и пољупцем нежним, пробуди ме тата.

Рече тихо драги тата:

,,Душо моја, добила си брата“.

Сада нема краја мојој срећи,

добила сам поклон највећи.

У мом срцу има места доста,

за то мало биће што се зове Коста.

Срећно треба да буде свако дете,

то морате да разумете.

86. Валентина Росић 2/2

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ – Гуча

Република Србија

Ментор: Зорица Обрадовић

Дете о школи

Нису школе бабароге,

ни пећине љуте,строге.

То су зграде лепе,

које похађа свако дете.

Стигли су шолски дани,

сви смо срећни, раздрагани.

Много волимо игре све,

а највише између ватре две.

Свако се дете радује школи,

и много је воли.

У школи стичемо знање,

и настају многе тајне.

Школе су наше друге куће,

много тога нас науче.

Учитељи су њихови капетани,

а ми путници насмејани .

Радимо задатке тешке,

догоде се и разне грешке.

Чак и по нека суза кане,

сви ми имамо неке мане.

Ми смо ипак само деца,

овог света, не месеца.

Украс света су деца млада,

о томе вам причам сада.

87. Андреј Јанковић 2/2

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ – Гуча

Република Србија

Ментор: Зорица Обрадовић

ЈЕСЕН

Јесен је стигла у наш крај,

са собом је донела златни сјај.

Златне боје пољем се шире,

и хладни ветрови све чешће пире.

Ветар дува, лишће носи,

ситна киша пољем роси.

Јесен је доба кише и блата,

али и шумског лишћа од злата.

Јесен је лепа, као и њено име,

подсећа на долазак зиме.

А када јесен прође,

бела зима ће опет да дође.

88. Јована Ивановић 2/2

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ – Гуча

Република Србија

Ментор: Зорица Обрадовић

ЈЕСЕН

Топло лето прође,

па нам хладна јесен дође.

Често падају досадне кише,

а деца су у кући све више и више.

Животиње се за зимски сан спремају,

а неке већ по мало дремају.

Мирис зимнице се около шири,

а ветар све јаче пири.

Ђаци прваци у школу крећу,

и другари из вртића се поново срећу.

89. Марта Чакаревић 2/2

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ - Гуча

Република Србија

Ментор: Зорица Обрадовић

ЈЕСЕН

Док падају јесење кише,

ветар све око себе њише.

Деца сакупљају лишће,

а веверице лешнике и орашчиће.

Када јесен дође,

дарује нам крушке, јабуке и грожђе.

Јесен треба да воли свако,

јер има воће свакојако.

Птице иду на југ,

као да им је то најбољи друг.

Сваке јесени оне се селе,

а у пролеће се враћају веселе.

90. Лара Милетић 2/2

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ - Гуча

Република Србија , Ментор: Зорица Обрадовић

МОЈА МАМА

Ја стално хоћу звати,

своју маму, храбром мати.

Моја мама је права душа,

и свако трба да је слуша.

Моја добра мати ће моћи,

мени све радо помоћи.

Она чисти, риба, спрема,

за њу никада одмора нема.

Она је веома храбра жена,

не знам шта би да ње нема.

Вредне руке моје маме

никада неће бити саме.

Све ћу њој помоћи ја,

највише је волим нека свако зна.

91. Михаило Даниловић 2/2

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ - Гуча

Република Србија

Ментор: Зорица Обрадовић

ПРОЛЕЋЕ

Док се буди пролеће,

јато ласта долеће.

На пропланку зеленом,

пчеле су на цвећу шареном.

Свуда око мене

мирис цвећа се шири,

док на ливади зеленој

бубамара мала вири.

Сунце милује образ мој,

и опет се чује птица пој.

Волим пролеће баш тако,

мирно, сунчано и слатко.

92. Јована Ивановић 2/2

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ - Гуча

Република Србија

Ментор: Зорица Обрадовић

ПРОЛЕЋЕ

У пролеће цветају љубичице,

и с југа долазе птице.

Свако јутро цвркут птица се чује,

а пчелице по цео дан зује.

Трава зелени, поток жубори,

а око школе се дечија граја ори.

Медвед и јеж се из зимског сна буде,

а врапчићи се њима чуде.

Цвеће се брзо шири,

а иза дрвета по неки зечић вири.

93. Валентина Росић 2/2

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ - Гуча

Република Србија

Ментор: Зорица Обрадовић

МАЈ

Полагано и месец мај

стиже у наш крај.

Све је весело и од цвећа бело,

радосни су и град и село.

У мају сунце јаче греје,

и заједно са децом се смеје.

Све је гласнија дечја граја

захваљујући лепоти месеца маја.

Снега у мају више нема,

зеленило и цвеће главна су тема.

Јагоде и трешње мајско су воће,

може да једе ко шта воли и хоће.

94. Ружица Раичић 1/1

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ – Гуча

Република Србија

Ментор: Зорица Обрадовић

Два мачета

Једног дана реши маче да се одсели у град. Досадило му више да живи у селу.

Питала га комшиница: ,,Где ћеш да идеш?“

,,Ја се селим“, рече маче.

,,А зашто се селиш?“

,,Зато што сваки дан када легнем у траву, однекуда се појави медвед. И онда морам да

бежим. Ето, зато се селим у град. Тамо ћу бити спокојан.“

Маче журно настави ка граду.

На пола пута је срело једно маче, налик на себе. Оно га упита:,, Извини, да ли је далеко

шума?“

,,Није, одмах после ливаде. А зашто идеш у шуму?“ упита га маче.

,,Зато што је у граду ужасно. Сваки дан неко поведе пса у шетњу.Ја онда морам да бежим.

Немам мира у граду.“

Маче се замисли па рече:,,Сваком је свој дом најмилији!“

И врати се у село где је и до сада живело.

95. Валентина Росић 2/2

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ – Гуча

Република Србија

Ментор: Зорица Обрадовић

ПРОЛЕЋЕ

Много сам срећна. Коначно је стигло пролеће.

Све је оживело. Нема више сивих облака и јутарњих мразева.

Зими је дошао крај.

Природа је добила ново одело. Сво је зелено и од цвећа шарено.

Небо је светло – плаво и ведро. Зраци сунца нас купају топлотом. Птице селице су опет у

нашем крају и свијају гнезда испод наших кровова. Певају најлепше пролећне песме.

Пчелице зује на све стране и вредно и ужурбано сакупљају полен са мирисних цветова.

Све је оживело.

Висибабе и љубичице су прве помолиле своје главице, најављујући долазак пролећа.

Паркови су пуни разигране деце.Поново су у моди бицикле, тротинети и лопте.

Све је поново добило сјај, доласком пролећа.

Највише волим пролеће, зато што касније пада мрак и више имам времена за игру и забаву

у природи.

96. Марта Чакаревић

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ – Гуча

Република Србија

Ментор: Зорица Обрадовић

ИЗГУБЉЕН ТРАГ СЕ ВРАТИО НА ПРАВИ ПУТ

Једном давно, на дну мора живела је једна рибица која се звала Дуца. Она је имала маму и

сестру Светлану.

Једног дана Дуца одлучи да отплива до оближњег Великог корала.

Рибица Дуца рече мами:,,Мама, идем до Великог корала да мало истражујем. Он ми је

одувек био привлачан и загонетан. Желела бих да га боље упознам.“

Мама је рекла Дуци:,, Пази се, дете моје, јер ако скренеш са правог пута и не будеш

опрезна можеш да упаднеш у замку опасне хоботнице.“

Дуца одговори:,,Добро мамице, нећу скретати са пута и бићу обазрива. Не секирај се, неће

се мени ништа десити.“

Дуца се спреми и крену на пут.

Пловила је на дну мора и убрзо угледа прелепу светло – плаву шкољку.Била јој је јако

занимљива и необична јер је до сада није виђала. Решила је да је узме и понесе са собом.

После само пет мита наиђе опет на исту такву светло – плаву шкољку. Узеле је и њу и

понела са собом. Исте шкољке су се веома често појављивале. Дуци је то било веома

чудно. Није дуго пливала, кад наиђе на једну велику гомилу светло – плавих шкољки.

Узела је прву са врха. Истог часа се гомила срушила, а из ње изјури опасна хоботница,

баш она о кјој је мама причала. Знала је да је у опасности.

Хоботница је зграбила Дуцу и почела да је одвлачи.

Срећом, туда је пловила Дуцина сестра Светлана. Када је видела да је хоботница ухватила

њену сестру, одмах је пришла и почела вући Дуцу за пераје. Вукла је дуго да би је

избавила из јаких пипака хоботнице. На крају је и успела да је спаси.

Заједно су кренуле бежати и пливале су што су брже могле, како их хботница не би

ухватила. Успеле су да умакну. Биле су пресрећне.

Када су стигле кући. Светлана је грдила Дуцу зашто је ишла сама до Великог корала, када

тамо није безбедно.

Дуца је схватила да није смела узимати светло – плаве шкољке, јер су оне биле

власништво опасне хоботнице.

Када се појавила мама, Дуца ју је загрлила и испричала шта се све десило на путу до

Великог корала.

Мама је била уплашена и забринуто је рекла својој Дуци:

,,Ниси ме послушала, али свако учи на својим грешкама! Надам се да ћеш следећи пут

бити обазривија, јер лоше пролазе деца која не верују својим родитељима!“

97. Лара Милетић 2/2

ОШ,,Академик Миленко Шушић“ – Гуча

Република Србија

Ментор: Зорица Обрадовић

МАГИЧНО ГУДАЛО

Пре много година у једном малом селу живеле је девојчица Јелена. Била је

јако паметна. Имала је одговор на свако питање.

Јелена је имала гудало.

Сви су говорили како је то гудало магично.

Сваку ноту је правилно свирала.

Сви су хтели да имају то гудало. Али, Јелена је имала храброг брата Јанка.

Јанко је њу увек бранио и подржавао у свакој прилици.

Јелену су у школи звали Јеца.

Једног дана је у школу дошла нова ученица по имену Тина.

Тинини родитељи су били лопови.

Пошто су сви знали за гудало, сазнали су и Тинини родитељи. Сваку ноћ су

покушавали да украду Јеленино гудало, али узалуд. Јанко то није дозволио.

Гудало је било јако вредно, али је Јелена одлучила да купи ново.

Када је купила ново гудало, старог је нестало.

Питала се где је старо гудало. Досетила се да је у музеју.

Јелена је свирала са новим гудалом и није имала проблема.

98. Лена Милић III/1

ОШ „ Живадин Апостоловић"

Књегиње Милице 41 , 37240 Трстеник

Ментор: Маријана Милић

ПОГЛЕД МОЈЕ МАЈКЕ

Моја мама има бату и мене,

свуда нас прате њене очи снене.

Брижан је поглед моје мајке,

са њом је живети као у свету бајке .

Моја мама је као супер – херој

не тражи помоћ, све ради сама,

поглед је изда да је некад уморна,

али увек расположена за игру са нама.

Моја мама погледом нас мази,

од лоших ствари чува нас и пази.

У њеном погледу љубав живи,

мојој мами свако треба да се диви.

99. Лена Милић III/1

ОШ „ Живадин Апостоловић"

Књегиње Милице 41 , 37240 Трстеник

„OД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ“

1.ГРУПА

1.У неколико реченица опиши Тамару.

2.Како се понашају Тамарини родитељи према њој? Објасни.

3.Како је Тамара научила да чита?

4.Зашто је важно да знамо да читамо?

5.Смисли поруку за децу која још увек не знају да читају.

„ОД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ“

2.ГРУПА

1.У неколико реченица опиши Тамарину маму.

2.Шта је, по твом мишљењу, погрешно у поступцима Тамариних родитеља?

3.По чему се Тамарина и Василисина мајка разликују?

4.Због чега је важно да родитељи и деца имају добру комуникацију?

5.Смисли поруку за превише строге родитеље.

„ ОД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ“

3.ГРУПА

1.У неколико реченица опиши Тамариног тату.

2.Шта Тамара ради у слободно време?

3.Зашто Тамара није имала профил на FEJSU?Објасни.

4.Због чега је „интернет добар слуга, али лош господар“?

5.Смисли поруку за децу која превише времена проводе на интернету.

„ОД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ“

4.ГРУПА

1.У неколико реченица опиши деду који храни голубове?

2.Због чега је Тамара волела да прича са њим?

3.Како је деда Тамару заинтересовао зачитање?

4.Објасни како се то од читања расте.

5.Смисли поруку за усамљене људе.

100. Лена Милић 3/1

ОШ“Живадин Апостоловић“

Књегиње Милице 41

37240 Трстеник

Док је дете човек зна да лети

Желим да останем дете

које кад зажмури летети уме,

које лети у свет бајки и снова

и митска бића познаје и разуме.

Желим само још мало

да ме ветар носи на крилима својим,

да упознам неке нове светове

у којима се радују доласцима мојим.

Желим да летом доносим љубав,

срећу и мир душама чистим

желим да сви људи на свету

могу да се похвале сновима истим.

101. Лена Милић 3/1

ОШ“Живадин Апостоловић“

Књегиње Милице 41

37240 Трстеник

УЧИТЕЉ СЕ ВОЛИ И ПАМТИ

Први дан у школи

узбуђење на лицу

стојим у реду са децом

чекам да упознам учитељицу.

Појављује се она с осмехом,

погледа нежног и благог

милује нас све по коси

и у срцу мом је већ лик бића драгог.

Моја учитељица се зове Љиља,

има плаву косу и очи

сваки пут кад уђе у учионицу

моје срце хоће да искочи.

Она ме је научила прва слова,

математичке задатке тешке,

уз њу сам научила да будем упорна

и да учим и из своје грешке.

Моја учитељица је увек ту за нас,

волимо њу и њену доброту

срећни смо кад је поносна на нас

памтићемо је увек у животу.

102. Лена Милић III/1

ОШ „ Живадин Апостоловић"

Књегиње Милице 41 , 37240 Трстеник

МОЈ ВИЛЕЊАК ЈОВА

Још док сам беба била

дивне снове сам снила.

Успаванке ми је певао

вилењак Јова

и отварао врата

чаробних снова.

Вилењак Јова је сићушан

стаје без проблема у мој длан

прати ме и чува

брине за мој миран сан.

За њега нико сем мене не зна

уме да лети, помоћ да пружи

наше другарство је велика тајна

једино се са мном дружи.

Прати ме у парку и школи

он се за мене брине јер ме воли.

Он је мој чувар,друг најбољи

уз њега је мој живот бољи.

Питам се да ли и друга деца

имају своје вилењаке или виле

да нема мог вилењака Јове

да ли би страшне ноћи биле?

103. Александар Павловић 3/2

ОШ „Живадин Апостоловић“

Књегиње Милице 41

37240 Трстеник

На крилима среће

Ја сам дете које не размишља шта је срећа. Мени не треба много да

бих био срећан.Срећан сам кад ми купе нове патике, кад играм

фудбал, када се смејем... Срећан сам кад добијем добру оцену у

школи. Када са сестром,мамом и татом прошетам по парку у

Врњачкој Бањи. Да ли смо сви срећни на исти начин? Да ли су и

одрасли срећни као ми деца? Да ли су и њима потребна ситнице да

би били срећни? Када смо сви заједно, сестра, мама, тата и ја често

се смејемо. Сваки слободан тренурак мама и тата користе да

проведу са сетром и самном. Мислим да смо срећни када смо

заједно. Нећу питати маму и тату, али мислим да их сестра и ја

чинимо срећне. Баш сам срећан што сам ја нечија срећа.

104. Нина Милићевић 3/2

ОШ „ Живадин Апостоловић“

Књегиње Милице 41

37240 Трстеник

На крилима среће

Кад јутро са осмехом крене

и онда ноћ успава дан

помисли мало на мене

и долетећу у твој сан.

Летећу на крилима среће

лагано кроз тиху ноћ

твоја љубљв према мени

даће ми снагу и моћ.

И када јутро сване

и сунце окупа дан

желим да цео живот ти

прође на крилима среће

као најлепши сан.

105. Лена Милић III/1

ОШ „ Живадин Апостоловић"

Књегиње Милице 41 , 37240 Трстеник

ПА ШТА АКО САМ ДЕТЕ

Па шта ако сам дете

знам ко мене стварно воли,

па шта ако сам дете

мене мамина суза боли.

Па шта ако сам дете

молим се да рата не буде,

па шта ако сам дете

желим да уразумим лоше људе.

Па шта ако сам дете

желим да ни једно дете није гладно,

па шта ако сам дете

свађа и бес одраслих-за мене је јадно.

Па шта ако сам дете

имам поруку за нашу планету:

НЕГУЈТЕ ЉУБАВ И РАЗУМЕВАЊЕ,

ТО ЋЕ ДОНЕТИ МИР И СРЕЋУ СВЕТУ!

106. Лена Милић III/1

ОШ „ Живадин Апостоловић"

Књегиње Милице 41 , 37240 Трстеник

ПРИЧА СА ДВА ЛЕПА ОСМЕХА НА КРАЈУ

Ово је прича о лепој љубави

кад Јован заволе лепу Анку,

срели су се у луна-парку

купио јој је лушу за једну банку.

И Анка се заљубила одмах,

обећала му да ће само његова бити,

побунише се родитељи њени

па су они љубав морали крити.

Покушавали су да их раздвоје,

али на своју љубав они не дају,

венчаше се тајно у цркви

победише два лепа осмеха на крају.

107. Огњен Урошевић 3/2

ОШ „Живадин Апостоловић“

Књегиње Милице 41

37240 Трстеник

СВАКО ДЕТЕ ЈЕ ЈЕДНАКО ВАЖНО

Свако дете са ове и оне планете,

мора бити безбрижно дете.

Са плачом се дете рађа, а осмех му лице краси,

уз љубав оно расте и буди се сваког дана.

Било црно, бело или смеђе

има право да буде једнако важно,

јер је и оно нечије дете.

Бити дете бажно је сад,

јер детињство је најлепша ствар.

108. Лена Милић 3/1

ОШ „Живадин Апостоловић“

Књегиње Милице 41

37240 Трстеник

На пример- заљубљивање

Кад се, на пример, заљубиш

образи се упале и порумене,

немаш концентрацију уопште

проводиш неке дане снене.

Кад се,на пример,заљубиш

осећаш лептириће у стомаку,

слушаш, али не чујеш ни маму,

ни учитељицу, ни баку.

Кад се,на пример,заљубиш

проводиш дуге ноћи будна,

сви примећују да ти се нешто дешава,

одједном си свима чудна.

109. Јована Глиџић VI/3

ОШ “ Стефан Немања“ Ниш 

Ментор: Taња Цекић

Осмех је најјаче оружје

Често размишљам о томе шта је у ствари срећа?! Сигурна сам да многи не знају

право значење придева срећан. Гледам своје другаре. Шта њих чини срећнима? Па

наравно, скупи телефони, патике, гардероба. Када би се само мало осврнули иза себе и

увидели да није све у новцу и скупим стварима. Мене срећном чине породица и природа.

Када сам са породицом осећам се лепо и безбедно. Тако је и када сам у природи.

Знам да постоји рецепт помоћу ког постајемо најсрећнији! Осмех! Та крива

отворена линија има моћ да потпуно промени изглед нечијег лица. Изгледа просто

нацртати је на папиру, али да би се нашла на дечијем лицу потребно је више напора. У

ствари, потребно је само препустити се животним чарима. Док трчкарам по трави боса, та

крива линија не напушта моје лице. Кад осетим јутарњу росу, чак ми се и рупице на

образима појаве. Загрлим дрво и осетим мир у души, осетим невероватну снагу и чини ми

се да могу да полетим. Другари, оставите телефоне, заборавите на кратко на Фејсбук,

Инстаграм... Ослушните ветар који пева своју животну песму. Дозволите да помрси

чуперке ваше и нечије туђе косе. Окупајте се у сунчевим зрацима који се пробијају кроз

јесење облаке и подсећају нас да ће поново доћи топли и насмејани дани. Уживајте у

цвркуту упорних птица које се надмећу у скакању са гране на грану. Пружите руку другу

или другарици, трчите заједно по парку и дишите дубоко. Певајте на сав глас. Видећете

како ће да вас испуни неко блаженство. Просто ћете имати осећај да лебдите. А она крива

линија ће непрестатно треперити на вашем лицу, неће вас напуштати. Тек тада ћете бити

безбедни. Нико неће моћи да вам учини било какво зло. Јер ви имате најјаче оружје –

ОСМЕХ! То је ваша срећа, ваше уточиште и склониште. Зато се смејте најгласније што

можете, отерајте зле духове и призовите добре виле! Смејте се јер је осмех највеће благо

које треба свим снагама да чувате! Само вас осмех може одвести до ваше Плаве звезде и

учинити да осетите срећу!

Велики пријатељ деце, Миња Субота, једном је рекао: „Не учите децу да буду

богата, учите их да буду срећна. На тај начин ће једног дана знати препознати вредност

ствари, а не њихову цену!“ Зато цените осмех јер је он значка сунца и треба је носити с

поносом.

110. Јована Глиџић VI/3

ОШ “ Стефан Немања“ Ниш 

Ментор: Taња Цекић

Шуште кукурузи

Природа, село и сеоска идила мене чине најсрећнијом. Једино у том окружењу

осећам се потпуно слободно. Знам да ми се смеју другови када пишем и причам о томе,

али не марим ја за то. Не обазирем се више на њихово подсмевање јер они не знају шта

пропуштају. Ја једва чекам неки распуст да одем на село. За мене је то највећи празник.

Обожавам јесен, то златно доба године када је на селу најлепше. Све је већ узрело,

и виногради и кукурузи. Осећам свуда мирис паприке и свеже зимнице. Како се само

радујем када се возим на трактору. Какву топлину осетим када станем насред њиве.

Подигнем грумен земље и док га држим у руци осетим огромну снагу. Овде су одрасли

моји преци, овде су моји корени. Седнем у запрежна кола препуна махуна обраног пасуља.

Размишљам и ослушкујем. Опија ме свеж ваздух. А највише од свега волим да слушам

како шуште кукурузи. То је најлепша арија коју можете чути. Зрели класови са

кукурузном свилом на врху личе на лутке које чекају на ред када ће неко доћи по њих.

Стабљике лелујају на ветру и праве тонове, као да неко гудалом нежно прелази преко

виолине. Могу да чујем шта ми говоре кукурузи. Причају ми о томе како је некада све

било другачије. Било је много више засађених њива, људи су се просто утркивали чија ће

бити лепше обрађена. Са песмом се долазило у бербу. Као да је то умањивало тугу

стабљика које ће бити посечене и које ће пасти као војници у рату. Деца су радосно

трчкала боса кроз редове и крила се међу густим стабљикама златно-жутог кукуруза. Када

размислим, кукурузи подсећају на људе, стоје на њиви поносно и пркосе сунцу, киши,

ветру баш као што човек одолева разним искушењима у животу.

Жао ми је што је моје село некако опустело, што су многе њиве празне, непосејане

и необрађене. Све је мање ових кукуруза који су жељни да испричају своју животну

причу. Док шуште, они шапућу речи које ветар носи до људи. Разазнајем шта поручују:

“Ми смо извор живота, не напуштајте нас, док има нас имаћете и хлеба и будућност!“

Замислила сам се. Да ли ово шуштање треба озбиљно да схватимо? Многи можда не знају

и не разумеју, али ја знам. Ишла сам са деком у млин и носили смо кукуруз, а узимали

брашно. Размислите и ви добро, слушајте кукурузе како шуште...

111. Јована Глиџић VI/3

ОШ “ Стефан Немања“ Ниш 

Ментор: Taња Цекић

Од слова до стихова

 

У сваком од нас лежи семе

и потребно је време да процвета.

Да ли ће оно проговорити из клице

и открити право лице, тајна је света.

 

Све зависи од наше душе,

јер кад из ње снови запевуше

мелодију саткану од немира,

пробудиће звезде што песму

кују из свемира.  

 

Изрезбариће свако слово сјајем

са муком

и записаће на папиру руком

дамаре, клесане уздисајем.

 

А кад речи у стихове преточе

и пехаре рима надом наточе,

па строфе зачине чаробним прахом

стваране, ватром, коване дахом.

 

Песма ће се тиха родити,

која ће нас поново звездама водити.

Она ће ко ватра у нама горити.

И име кроз векове творити.

112. Јована Глиџић VI/3

ОШ “ Стефан Немања“ Ниш 

Ментор: Taња Цекић

Очешљај ветар

Када си сам и када си тужан

ни случајно не помисли да си ружан.

Изађи напоље и осети ваздух свеж,

скачи и играј се по трави као да си јеж.

Осети да си дете,

здраво и право од главе до пете.

Бери цвеће и прави букете,

томе се радује свако дете!

Нека ти ветар дуне у косу,

изуј се и гази, осети траву и росу.

Пусти машти на вољу,

са комшијиног дрвета убери трешњу коју.

У томе ће ти ветар помоћи,

јер ће трешње ка теби доћи!

Док гране померају лишће своје,

ти маши и покажи им руке твоје!

Радуј се, маштај, трчи, осети да си дете,

нека те ветар носи до најближе комете.

Не плаши се, скочи у вис један метар

буди неустрашив и очешљај ветар.

Нека и он већ једном схвати

да не може само гране да млати.

Нека зна да имаш снаге и моћи

и да ћеш до његове главе доћи.

Очешљај његову луду главу

победи га и преузми славу.

113. Давид Кимев II/1 одд 8 години

ООУ ,,Климент Охридски “ Битола Р . Македонија

Ментор : Надица Трпкова

Љубов

Љубов е радос што радува

добрина и топли подарува.

Љубов е сонце што грее.

Љубов е кога мама ме гали милно .

Љубов е и кога тато насмевки ми сее

кога бато ќе ме гушне силно.

Љубовта не се мери со мерка .

Љубовта од серце се дели.

Љубовта со љубов се враќа

за тоа ништ не се плаќа.

114. Илија Кимев IV одд 10 години

ООУ,,Климент Охридски “ Битола Р . Македонија

Ментор : Снежана Стојанова

Љубовта е

Љубовта е волшебна сила

и затоа на сите им е мила.

Љубовта е песна

весела и лесна

љубовта е птица во лет

љубовта е во целиот свет .

Ајде деца заедно

рака да си пружиме

со песна и игра

заедно да се дружиме

и топла љубов да си пружиме .

115. Бојан Димовски III одд

ООУ ,,Васил Главинов’’, Велес

Македонија

Ментор: Емилија Несторова

Природа – книга секогаш отворена за сите очи

Бог чудото што ни го дава,

го уништуваме со несвесна глава.

За татковината си мајка,

за нас природна бајка.

Природа нежна како свила,

на сите деца им е мила,

птици пеат,

и милни детски гласови се смеат.

За секоја душа си рај,

обоена на сите страни со сјај.

Природата е милна,

голема среќа силна.

116. Давид Ивановски III одд

ООУ ,,Васил Главинов’’

Велес, Македонија

Ментор: Емилија Несторова

Пролетта во мојот крај

Во мојот роден крај

дојде пролет мила,

убава, сончева и мирисна,

облечена во цветна свила.

Жубори поточе бистро,

ечи птичјиот хор,

ветерчето тивко дува,

се слуша детскиот џагор.

117. Лука Стојковиќ III одд.

ООУ ,,Васил Главинов’’

Велес, Македонија

Ментор: Емилија Несторова

Пролет

Дошла пролет со ластовици,

таа трае три месеци,

ластовичките пеат,

срца ни греат.

Цвеќиња има многу

ко радосни дечиња се смеат,

виножита шарени,

над нас се веат.

Во сон сонувам

природа красна,

сонот нека ми стане,

вистина чиста, јасна.

118. Бојан Димовски III одд

ООУ,, Васил Главинов’’

Велес, Македонија

Ментор: Емилија Несторова

Моќта на убавиот збор

Моќта на убавиот збор,

е како волшебен двор.

Речник ние имаме плоден,

од нас што е воден.

Убавиот збор е успешен пат,

еден повисок кат.

Со убавиот збор до посакуваната цел,

и до успехот и среќата си дел.

119. Ева Ивановска I -2 клас ( 15 години)

СОУ ,,Методи Митевски Брицо,,

Општина Делчево

Република Северна Македонија

Ментор Димитар Стојановски

Другарство

Животот наш е приказна

со тага, радост и среќа,

но, со кога да ја споделиме

ако другари немаме.

Другарството е алка важна,

и со мислите не поврзува,

не познава граници, раса и вера

ниту пол и определба.

Без другари не е лесно,

другари од секаде треба да имаме,

за разни обичаи да учиме,

во разни настани да се вклучиме.

На разни места да отидеме,

со другарите да се пргрнеме

кај нас да ги поканиме

и приказни да создадеме.

Другарувањето на поврзува

и да бидеме искрени не обврзува,

секоја среќа да ја споделиме

и со солзи радосници да се разделиме .

Никогаш да не се заборавиме

другарството да го чуваме

другар на другар ко на брат

да му отвора врата секојпат.

120. Ана Павловић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

***

Пуститe мe да говорим води,

Гдe риба свакоднeвно рони,

Да склопим с њом договор лeп,

И прeпливам читав свeт.

Пуститe мe да говорим зeмљи,

Гдe пас свакоднeвно рeжи,

Да склопим с њом договор лeп,

И обиђeм сваки цвeт.

Пуститe мe да говорим птици,

Која живи од ваздуха,

Да склопим с њом договор лeп,

И прeлетим цeо свeт.

121. Maша Родић 8-2

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

Од снова до срeћe

Зажмури, зажeли жeљу,

Допусти јој да на твом лицу

Осмeх слатки створи.

Шшшшшшшшшш...

Буди тих, буди нeжан.

Топло гнeздо јој сагради,

У твом срцу, у твојој глави.

Попут свица на длан јe стави,

Да освeтли твој осмeх у тами.

Нeка корeн њeн

Твојe тeло обгрли.

А плодови сочни

Твоју машту нeк хранe.

И кад клонeш, ти замисли

У својој машти ту природу бајну,

Замисли и нe пуштај из зeницe ока,

Сновe и жeљe дражeснe.

А кад ти нeко будe рeкао

Да су то само дeчији, нeскромни снови,

Ти сe насмeши и одлeти

Још вишe, још бржe.

Снажно замаши крилима дeтињства,

Вини сe у плавeтнило.

Тамо ћe тe нeгдe чeкати

Дeтe са сновима, у тeлу успeшног човeка.

Дeтe са остварeним жeљама.

122. Maша Родић 8-2

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

Буђeњe

Мутном и мирном водом Дунава

Хармонично клизe питоми валови.

Скромни бeли бродићи и баркe сe отискују,

За собом остављајући лучнe отискe.

Динамичан звук камeнчића

Вeрно прати ритам мог хода.

Прозирни зраци јутарњeг сунца,

Нeмо обасјавају уснулу рeку.

Пријатну тeшину наизмeнично прeкидају

Дивљe паткe и скакавци.

На срeдини рeкe јeдна патка узлeћe,

Испраћeна шумом водe и лeпeтом крила.

Плућа ми испуњава свeж мирис рибe и рекe,

Струји мојим тeлом попут eликсира живота.

Сeдам порeд обалe, снено посматрајући

Поноснe и отмeнe лабудовe.

Бацам јeдан бeли облутак у дубинe испрeд сeбe.

Вeтар ми нeсташно мрси прамeновe косe.

Узимам још јeдан дубок удах,

Будeћи сe зајeдно са Зeмунским кeјом.

123. Maша Родић 8-2

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

Нада

Полако и спокојно корачам стазом живота.

Нe занимају мe годинe и врeмe.

Свe ћe доћи и проћи,

Свака брига и јад, радост и усхићeњe.

Нисам журила да порастeм, нити ћу,

Јeр свe лeпо и врeдно растe полако

попут тајнe букти и распламсава сe.

За свe у животу има врeмeна.

Идeм својим путeм, одлучно и усрeдсрeђeно,

нe покушавам да саглeдам

обрисe ликова на хоризонту,

нe покушавам да сe тркам са врeмeном,

да ми постанe нeпријатeљ.

Напротив, прeпуштам сe бујици да мe понeсe,

у сусрет неким плавим очима...

Уколико налeтим на камeн,

у рeду јe.

Тада јe опомена, са разлогом.

Нисам журила да одрастeм,

нe журим ни да старим.

То што годинe пролазe,

нe занима мe…

Свако идe својим путeм.

Ја волим и надам се...

124. Анђела Гавриловић 7-1

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

Ја, кћи Божја, Србија

Течем вам кроз вене, станујем у вашој души, има ме у свакој мисли, али ме ипак не

познајете довољно. Узимате све што вам пружам здраво за готово и заборављате да не

могу да живим вечно, ако ми узмете све и не вратите ништа.

Сећам се сваког погинулог витеза на Косову, сваке сузе за њима проливене. Памтим

непријатеље који по мојој земљи газе, моје олтаре пале, моју историју краду, мој народ

киње и муче.

Не заборављајте моју историју, ваше претке, који су за вас битке били, устанке

подизали, слободу глаавма плаћали... Који су се за ваш живот жртвовали и, несебично,

мени остајали верни.

Праштајте непријатељу, али не заборавите зла и бол које су нанели српском роду.

Без историје не знате ко сте и не можете да градите будућност.

Узимате моје ливаде, шуме и паркове, и од њих правите бетонски затвор, а знате да

бетон не прави кисеоник. Градите тржне центре уместо да садите поврће. Трујете ме

својим смећем и димом, уместо да ме китите цветним венцима...

Усмерите се правим вредностима и не забијајте сами себи нож у леђа. Не треба

материјалне вредности да се препрече пред љубављу и вером. Угледајте се на Светох

Саву, нашег животног учитеља.

Не дозволите да нас млади напусте, већ им пружите прилику да стварају бољи живот за

све нас. Дозволите им да прате своје снове и помозите им да их испуне.

Срби, борите се за мене, вашу мајку Србију. Не заборављајте нашу историју, не дајте је

ником. Чувајте моје равнице и винограде, мој цвет са Проклетија, моју Мораву...

Штитите ме од непријетеља, али најпре од самих себе.

125. Катарина Коренкоски 5-2

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

САН У ЦВЕТУ

Расла сам где расте небо,

изнад поља у цвету..

Ала је лепо када си рођен у цвету!

Када је сунце изнад цвета,

сакријем се међу цветним латицама.

Али није овај цвет мали!

Тај цвет је велики.

Док пада киша,

гледам како капљице разливају пролећне боје.

Када је мрак,

покријем се латицама,

и видим како звезде по небу певају.

Довољно за један сан...

126. Лана Вeљковић 8-3

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

Испод дуге

Имам једну лепу машну, коју стално носим у коси. Рано ујутро одлазим у школу.

Јутарња роса ми сваког јутра опере омиљене патике. Споро ходам и пазим да не

повредим ону белу раду која једва вири из траве. Мислим да идем споро, али се

капија школе све више приближава. Врба испред школе савила своје гране, само

што не заплаче. Тужна је и она што морам у школу, а напољу мирише пролеће.

Са сваким новим зраком, ја сам све виша. Коса ми је баш дуга. Сасвим добра да

је украсе маслачак, лала, даниноћ... Тротоари суви и сиви, а ветар лагано лепрша

моју косу. Успут милује моје нежно лице. Сунце се полако пробија кроз облаке да

ми измами осмех на лице. Са тим осмехом кренем да летим високо, далеко...

Одједном, хладне, крупне капи падају на мој нос. Откуд сад ова суза тамне боје?!

Ево још једне, и следеће, и сручи се прави пролећни пљусак. Киша ми је

поквасила косу, панталоне, и моју посебну розе мајицу. Погледала сам низ брег и

видела како се пшеница таласа као непрегледно зелено море. По неки црвени мак

вири из тих зелених таласа, као моја црвена машна у коси.

На ливади поред неки жути, плави, бели, црвенкасти цветићи подижу своје

главице и вире из заталасане траве. Радују се киши, жедном пољу треба воде.

Настављам даље, покисла и насмејана. Ево сунца опет! Тако ми прија да ме угреје.

Испред мене, са неба се смеје огромна шарена стаза. Разлиле се боје - жута,

црвена, плава, зелена...

Пролазим замишљеном стазом испод дуге и тако сам срећна.

И тако растем ја, расте и небо.

Сада сам у осмом разреду, а небу не видим краја...

127. Наталија Јеверичић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

Осмехом против немира

Волим да се смејем, уживам и животу. Срећа је нераскидиви део мог живота. Ширим руке

и грлим живот око себе. Верујем да никада неће ова срећа нестати. Али...

Прво малени облаци долазе и прикривају ми сунце. Затим све већи и претећи. Мрак. Не

видим ништа. Не чујем. Шта се то дешава? Зашто више нисам насмејана.

Дођу ти дани када не знаш шта се дешава. Осећам да ништа нема смисла. Родитељи ме не

разумеју. Ја више не схватам шта наставници хоће од мене. Мислим да више ни у право

пријатељство не верујем. Желим да побегнем и сакријем се негде. Не знам само где.

Тражим неко мирно место да умирим ова своја осећања.

Покушавам да уђем у свој скривени свет, али не могу. Желим да схватим шта то трепери у

мени, шта то мени не да мира. Неки осећај језе протиче кроз моје тело. Осећам и како сузе

теку низ моје лице. Питам се да ли је то прва љубав, да ли ме то боли неразумевање

околине, или нека лоша оцена или свађа са другарицом? Схватим да је све ово део мог

немира. Данима се смејем, али кад се накупим лоших и суморних осећања дођу ови

тмурни дани.

Широм отварам очи, осмех је поново на мом лицу. Сунце ме је обасјало. Мени требају

љубав, нежност, топла реч и разумевање. Само тако могу да победим неке црне дане. Зато

се упорно смејем и покушавам да потиснем све ружно у неку дубину.

128. Нина Живковић 7-2

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

 СЛОБОДА

Погледај ову чету немачких војника. Озбиљни, намргођени, погледа

усредсређених на официра који нешто виче. Урла на немачком. Срећа да у овој

крагујевачкој школи не уче немачки. Језик је толико хладан, звучи веома дистанцирано.

Мада, сада док размишљам, можда је као створен за викање на војнике… Можда су

управо због тога озбиљни и фокусирани…

Са друге стране, погледај ове момке у школским клупама. Имају час физике. Не,

ипак је математика. Колико може путник ако иде пешке…и тако редом… Заиста не

волим математику. Дражи су ми језици. Енглески, на пример. Са енглеским можеш да

обиђеш свет. Можеш да идеш до Лондона, да слушаш како Биг Бен откуцава сате, да

уживаш у жамору разговора. Можеш да стојиш изнад Кипа слободе у

Њујорку, да будеш изнад врха света, а и даље испод плавог свода, и видиш читав свет

на длану. Да, са енглеским језиком може да се сања, а то раде ова деца у учионици… Са

немачким не може. Они војници испред школе, они не могу да сањају на онако грубом

језику, са пушкама у рукама.

У следећој учионици уче српски, ако се не варам. И на српском може да се сања.

Наставник српског управо говори ђацима да треба да сањају. Говори им да треба да

буду као Мали Принц. Тај лик је сањао. Сањао је ружу, и лисицу која говори, и

пилота…Не, не, пилота није сањао, њега је срео. Мали Принц је лутао од планете до

планете у потрази за љубављу и срећом. Питам се шта би рекао да је сада долутао овде.

Да ли би причао са крагујевачким ђацима? Могао би да им каже да се не боје Немаца,

јер они не могу да убију машту ни снове. Можда би им причао о својој ружи, о љубави

коју осећа према њој. Можда би им рекао да не брину, да крај не постоји, да је све игра

између планета. Свако од нас у другим животима иде са планете на планету и шири

љубав…Е, то је интересантна идеја. Можда би се свидела овом наставнику?

Чује се бат чизама. Говоре ђацима да изађу, да нема више школе. Зашто? Где их

воде? И где је сада Мали Принц да им покаже пречицу до нове планете? Ово не слути

на добро.

Драга децо, не размишљајте о Немцима. Наставите да маштате, ма колико кратко

било. Не дајте да вам бат корака прекине сан.

А ти, октобарски ветре, носи ме даље одавде, ово не слути на добро…

Што даље, што брже, да упамтим ђаке у школским клупама, јер само тако ће остати да

сањају вечно.

129. Вера Вукмировић 8-2

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

Живот је чудо

Баба ми је увек говорила да сам њено сунце, а Шемса значи сунце, па сам зато ја

Шемса.

Мој посао је да скупљам паре. Митке свира хармонику, а Тадија добош. Обично

уђемо у најпунији бус, али нас је данас једна надрндана риџованка избацила

напоље. Митке ју је псовао, Тадија је пребројавао паре, а ја сам гледала у

билборд. На њему је била нека превише савршена девојка. Читала сам речи

написане поред ње. ,,До-бро-до-ша-о".

Ја никада нисам ишла у школу. Није ни Митке, а ни Тадија. Мене је баба учила да

пишем и читам, а њих нико. У писању сам одлична, али ми читање не иде. Слова

ми се мрдају. Беже ми. ,,У-св-ој " . Ја не знам баш математику, баба није стигла да

ме је научи. Она и отац су се стално свађали. Баба је желела да нас шаље у школу,

а отац је говорио како су књиге скупе. На крају је он отерао бабу из куће, а мама и

ја смо плакале. ,,С-а-н" и зато ја сада, увек, вежбам читање сама: ,,Добродошао у

свој сан". Иако на билбордима увек пишу глупости.

Ушли смо у други бус, и извели исту представу као и у прошлом.

,,Ми смо цео дан по бусевима, а други клинци се зезају по граду", кукао је Тадија.

Митке и Тадија мисле да нам је запала шугава судбина. Шугава јесте, али ја сам је

прихватила. Ко зна, можда ћемо некада скупити паре за књиге. И бити као сва

нормална деца. Можда.

Прилазимо кући. Све је као и обично. Комшинице тртљају, као и увек. Ограда је

рђава и нахерена, као и увек. Лева страна зида је влажна и на њој се нахватала

буђ, као и увек. Из куће допире бука, као и увек.

,,Немамо пара да хранимо још једна уста", виче отац. Мама је прекрила руком

чело.Чим смо ушли, она нам говори: ,, Митке, Тадија, Шемса, добићете сестру!"

Нису срећни (то није чудно), али ја јесам. Добићу сестру! Одувек сам желела

сестру. Биће лепша од савршене са билборда! И ја ћу је научити да пише.

Једном ћемо можда обе да порастемо. И да одемо негде другде, што даље одавде.

И да можда пронађемо бабу! Можда. Живот је право чудо!

130. Софија Бабић 8-2

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

Етида за одбегли клавир

Једног дана села сам за клавир и почела да вежбам етиду.

"Упс, то није та нота!", рекох наглас.

"Слушај, ако тако наставиш, пући ће ми бубна опна", неко рече.

"Ко је то?", уплашено сам упитала, мислећи се да не може бити дух јер они не

постоје.

"Како ко?! Твој калвир!", рече љутито.

"Откад ти причаш?", запањено сам питала.

"Одувек".

Збуњено сам гледала у клавир, па у ноте. Све ми се побркало.

"Аууу! Не знаш ни да нас прочиташ!", сиктало је са нотног папира.

"Хеј, то није истина!", бранила сам се, "Ко ме то напада? Шта се ово дешава?"

"Твоје ноте протествују", заорило се.

"Ух! Сад имам и ноте које приговарају, ха!", саркастично сам рекла.

Вратих се вежбању.

"Да додам педал", и нагазих јако.

"Јој! Ау! Лакше мало!", забрунда глас.

"И педал прича!!!", запањих се.

"Да, и буди нежнија према мени", оштро рече.

Дрхтавим рукама наставих да свирам кад одјекну једно БАААМ!

"Аааааааааа!", неко повика.

"Ми ово не можемо да поднесемо", зацијукаше ноте.

"Ни ја!", огласи се клавир.

Поискакаше кроз врата и прозоре.

Исколачених очију, повиках за њима: "П-па где ћете? Шта-шта ћете да радите..." али

било је прекасно.

У празној соби размишљала сам шта сад.

"Шта да кажем професорки клавира кад схвати да нисам вежбала", нервозно сам

шетала по соби.

"Ја бих рекао истину", зачу се пиштав глас.

"О, Боже, и микрофон се јавља! Да ли сам ја нормална? Шта се ово дешава?!?"

Микрофон је стрпљиво понављао да признам истину, и објасним шта се десило.

"Знате, наставнице, мени су клавир и ноте испред очију одскакутале из собе па

зато нисам могла да увежбам етиду", нервозно сам рекла, "Баш звучи разложно!"

Микрофон се огласио" "Мени звучи одлично, и што је најважније - све је тако и

било".

Ухватила сам се за главу и затворила очи.

Кад сам се мало смирила, отворила сам очи и видела испред себе свој клавир и

ноте.

"Значи, Софија, сад само свирај!", рекох себи и прионух на вежбање етиде.

131. Софија Бабић 8-2

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

Слобода

Бескрај плави, као море,

Лет  птице небом плавим,

Мислиш да сањаш снове,

То је оно што слободом се зове.

Летиш високо, шириш крила,

Плућима струји ваздух чист,

Небо је твоје, твој је сјај,

Као да чујеш: ,,Не постоји крај!”

Не можеш и нећеш -

више не постоје.

Нико ти не руши крила,

Твоје је цело пространство.

То је богатство,

као да сањаш најлепше снове.

То је оно што слободом се зове!

132. Вера Вукмировић 8-2

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

У бајкама је све могуће

Изнад главe ми пролeћу змајeви,

Крвави им на канџама крајeви.

Златном крљушћу осути.

А рeпови им бисeрима посути.

Бљују ватру плаву,

Рогови им насађeни на главу.

Чудни патуљак, нижи од мeнe,

На рукама плаве се вeликe вeнe.

Ружичаста капица,

На рамeну сврачица.

Капутић му сe по поду вучe,

А он дуге бркове срчe.

За њим идe вилинска свита,

Порeд њих џин што носи кита.

И краљ много љут,

Што вучe огромни прут.

Прутом тучe вeликог кита,

Који су у џиновим рукама рита.

На старој мeтли вештица лeти

Нe уплаши сe ни кад џина примeти.

Корпу са отровним јабукама носи,

И свима опасним поглeдом пркоси.

Вeштичији нос јој од главe вeћи,

Кад јe видиш, одмах сe окрeћи!

И ја сe окрeнeм,

Спрeмна кући да крeнeм,

Али слова су свуда око мeнe,

Притискају мe са свих страна као стeнe.

Увукла мe књига у сeбe,

Нe да ми да мрднeм, а камоли зeвнeм.

Тад из даљинe чујeм познати глас:

,,Ко ћe да шири вeш кад нeма тeбe?"

Остављам књигу и трчим мами да помогнeм,

Ал' ћу брзо опeт књигe да сe домогнeм.

133. Ана Павловић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

БИРАЈ РЕЧИ

Проговори, кажи...

Рeчима сeби и другима помажи.

Рeчима сeбe и другe оснажи.

Прe нeго што нeшто изговориш, застани.

Размисли, промисли, смисли, осмисли, мисли...

Тада рeчи тeло снажe,

тада рeчи душу блажe.

Тада прозор на својој души отвори

и да би сe видeо, свeт(л)e рeчи говори!

Ако вeћ то нe умeш,

нe знаш или нeћeш,

онда ћути.

Прeћути.

За јeзик сe угризи и стани.

Нeка ти рeч нe излази вани,

јeр рeч умe да заболи.

Рана њомe нанeсeна никад се нe прeболи.

Останe у срцу и у души,

јeр рeч јe моћна да читав свeт сруши.

Рeч толико оштра можe да будe,

да послe и тeбe у срце убоде.

Зато са речима пажљив буди

и нeка тe по свeт(л)им рeчима упамтe људи.

Нe користи их узалуд и нe бацај их у вeтар,

јeр врeдност рeчи нe мeри мeтар!

Кад нeког нe волиш, нe проговарај!

Кад нeког нe поштујeш, нe прeговарај!

Кад ти нeшто по вољи нијe, прeћути!

Кад сe разбeсниш, заћути!

Кад размислиш и рeчи кажeш наглас,

нeка то за тeбe и другe будe спас!

134. Анђела Гавриловић 7-1

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

ФЕМА У ШОПИНГ МОЛУ

ЛИЦА: Фема, конобарица, полицајци, газда, обезбеђење, купци

ПРВИ ЧИН

ПРВА СЦЕНА

Фема: (Седећи у кафићу, неприкладно обучена за своје године, са претрпаном

шминком, прича у камеру најновијег ајфона) Значи, страшно! Страшно! Какво

непоштовање! Драги моји фоловерси, управо сам стигла у шопинг мол, иако напољу

пише тржни центар - шта сељаци знају... (Преврће нападно очима) да купим једну топ

хаљину, коју има једна моја френдица, али морам да јој покажм да мени боље стоји

(Самозадовољно се смешка и трепће). Али, да изневерујете - бутик са том хаљином још

није отворен! Можете мислити!? Дозвољавају да чекам! ЈА! Ја - да чекам (Прави

непријатну гримасу. Уздах па издах. Наставља мирније). У сваком случају, ако вам се

допао мој мејк ап туторијал, запратите ме на инстаграму јер тамо качим фотке и

клипове са саветима како изгледати ноблес као ја. Чао, фоловерси, чујемо се касније!

(Гаси камеру).

ДРУГА СЦЕНА

(Фема с нервозно осврће око себе док не угледа конобарицу)

Фема: (Машући рукама, виче баш гласно) Еј! Ало! Ти!

Конобарица: (Прилази са осмехом на лицу, и љубазно одговара) Добар дан, госпођо!

Шта бисте желели да наручите?

Фема: Е, девојко, ај ми даш једну шљиву!

Конобарица: Опростите, госпођо, али ми не служимо алкохолна жестока пића.

Фема: (Подсмевајући се) Не служите жестока пића! (Вичући) Јер знаш ти, бре, ко сам

ја?! А?

Конобарица: Госпођо, заиста мислим да нема потребе за оваквим разговором.

Фема: Како се усуђујеш да ми се овако обраћаш, проста девојко! Зови шефа! Ајде,

одма'!

Глас са разгласа: Моле се сви посетиоци и запослени да мирно напусте зграду.

Добили смо дојаву о опасности, стога ће вас обезбеђење упутити ка најближем излазу.

Хвала на сарадњи!

ТРЕЋА СЦЕНА

(Сви су безбедно изашли из тржног центра где један човек у позадини разговара са

полицијом. Фема је одмах по изласку шчепала свој ајфон и почела да снима)

Фема: (Говори у камеру) Значи, људи, нека ми неко каже шта се дешава! Управо су нас

истерали напоље пре него што сам успела да купим хаљину о којој сам вам већ причала

(Загледана у даљину) О! Ено полиције!

ЧЕТВРТА ЦЕНА

(Фема, набадајући штиклицама, дотрчава до групе полицајаца, још увек снимајући

уживо)

Фема: (Полицајцима) Е, момци! Ај ме пустите унутра!

Полицајац: Госпођо, молим Вас да угасите камеру и да се удаљите!

Фема: Шта ти мени ,,госпођо"! Зар ти ја личим на неку бабетину? Погледај ме! Баш ме

брига шта ви то овде радите јер ја морам унутра по своју хаљину. И још ми тражиш да

угасим камеру?! Па свет ово мора да види! Ви мени ускраћујете моја шопинг права!

Полицајац: Доста је било! Морате да се удаљите због своје безбедности јер смо

добили дојаву да је бомба постављена у тржни центар.

Фема: Ма, каква бомба! Зовите ми власника или ћете сви добити отказ! Знате ли ви ко

сам ја?!

(Полиција је присиљно удаљава, док Фема псује и виче. Кући је шаљу таксијем)

ДРУГИ ЧИН

ПРВА СЦЕНА

(Следећег дана, Фема улази у исти тржни центар и судара се са мушкарцем који је

јуче разговарао са полицајцима)

Фема: Слепче, гледај где идеш! О, не, сад морам одма' да се окупам пошто ко зна какву

си ми болештину пренео (Говори са гадљивим изразом лица)

Човек: (Рукама дозивајући обезбеђење) Добар дан, госпођо! Са задовољством ћу Вас

обавестити, као власник овог тржног центра, да Вам је овде доживотно забрањен

приступ. (Подсмешљиво се наклони и оде)

ДРУГА СЦЕНА

(Обезбеђење прати Фему која се отима, виче, прети, покушава да снима...)

Фема: (Носем приљубљена са спољашње стране улазних врата у тржни центар, виче)

Сви моји фоловери ће да сазнају за овај скандал. Чекај док укључим лајв! Мене

избацити?! Нечувено. А и то ми је неки господин газда, изем ти шопинг мол! Ниси ти

ни за тржни центар, а камоли за шопинг мол. Још ћете ви чути за Фему, инфлуенсерку

и тренсетерку!

ЗАВЕСА

135. Лана Вељковић 7-3

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

МИРИС СЛОБОДЕ

Свеж ваздух и огромно пространство.

Са осмехом на лицу улећем у загрљај пољу.

Док ми роса кваси патике, хладњикав ваздух голица ми прсте.

Уживам у разговору са птицама које круже изнад моје главе.

Осврћем се по лепоти око себе.

Дрвеће у даљини пољупце шаље. Настављам кроз бескрајно поље.

Класје шушти око мене. Влати се уплићу у моје пертле:

- Успори мало, девојчице драга!

Седам међу расцветале булке.

Правим венчић од црвених цветова и златне пшенице.

Стављам своју цветну круницу на главу, и настављам шетњу.

Класје ме голица по рукама, мази се на благом ветру.

Сунце је одскочило и уперило своје зраке право у моје очи.

Покушавам да разазнам шта ми шапуће класје.

И упорно корачам кроз златне таласе, ка сунцу.

Да ли да се вратим? Одустајања нема!

Трепери лишће старе крушке у сред поља.

Трепери класје.

Трепери и моје срце од неке чудне радости.

Мирис слободе свуда око мене.

136. Анђела Гавриловић 7-1

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

ИМА НЕШТО У МЕНИ

Видим неко познато лице, које ми се годинама свакодневно јавља. Да ли она зна

да од мене ништа не може да сакрије?

Никада није пуно марила за мене. Понекад би ме погледала, чисто ради реда, у

пролазу, није се ни освртала.

У последње време смо знатно блискије. Сада, не прође ни сат, а она се опет упусти

у разговор са мном. Непретано ме обасипа питањима као што су: Да ли да пустим

или подигнем косу? Да ли ми ово лепо стоји? У овоме изгледам дебело, зар не? Да

ли се ове боје слажу?

И тако унедоглед... Неће да ме остави да се одморим све док не добије одговоре на сва

питања.

Нешто и могу да погодим, али да ли се она њему свиђа, или да ли ју је видео на

станици кад је прошла, то заиста не знам.

Јуче ми је сузних очију читала стихове:

,,Не препознајем своје огледало,

из њега неко чудан ме посматра"*

Ујутру, око мене се највише врзма. Пресвлачи се, чешља, обасипа питањима, не схвата

да сам ја тек устала и да сам поспана. То што се она раније пробудила јер јој треба

хиљаду и једна година да изабере шта ће обући, није моја ствар.

Поподне, кад се из школе врати, не зна куд ће од усхићења, па одмах до мене сврати.

Пуна је утисака, а не зна шта прво да ми испрча па скаче са теме на тему и онда ме

доведе до лудила. Шта је Ива рекла, шта има да учи, ко се потукао у учионици...

Данас јој је погнута глава, неће ни са мном да разговара. Ни омиљеног брата сад не

примећује. Шта јој је? Нисам навикла на њу овакву. Да није неузвраћена љубав?

Видим да на ту помисао тешко удахну и коначно скупи снаге да се суочи са мном.

Не буди тужна, мила моја! Радуј се јер можеш ту бол осетити. Радуј се као оног дана

када си се први пут заљубила, када сам у крајичку твог ока први пут нешто ново

приметила. Радуј се и не плаши разговора са мном. Веруј ми, на мене се увек можеш

ослонити.

* аутор: Мирослав Антић

137. Софија Бабић 8-2

ОШ "Васа Чарапић"

11223 Бели Поток

наставница Снежана Стојановић

ЖИВОТ

Да, данас ми је рођендан.

Да, лоше је време.

Да, пада киша.

Гледам у прозор и посматрам капљице које се утапају једна у другу, и заједно сливају

низ окно. Када кажем да волим кишу, углавном ме гледају чудно, као да нешто није у

реду са мном. Можда и није, али сви смо дивно различити.

Неко види само сиво, мокро, блато и грање како се њише...

Ја видим другачије.

Свака кап кише је суза облака.

Можда и он има осећања па пати.

Гране са лишћем, које се њише на ветру, то су неспретне принцезе које покушавају да

плешу. Ветар дува, милује по коси као нежне руке.

Баре су огледала посута по путу.

Људи се као мрави сакривају испод станице како не би покисли.

Капљице ударају о тло и праве нежне кругове у барицама, као звук неке необичне

музике. Срећа је свет око нас, битно је да ли је знаш пронаћи у свему...

Једном приликом сам слушала речи особе којој се дивим.

Говорио је: ,,Стајала је на хладноћи и смејала се, била је без динара у џепу, а када сам је

питао због чега је толико срећна, рекла је: - Срећна сам јер сам са тобом, то ми је

довољно’’.

Паре су битне за преживљавање, али су пролазне.

Ако су у животу једина срећа, живот неће бити потпун.

Управо док пишем ово, човек пролази улицом и смеје се. Гледа у кишу, изгледа

срећно. Морам признати, то је и мене насмејало.

Поглед на свет код људи није исти, неке ствари касније схватиш, неке раније, али битно

је и како их разумеш. Свако од нас има лоше моменте, али важно је увек бити

оптимиста.

Није све црно, чак и кад мислимо да јесте.

Доћи ће ТО нешто, поправиће дан.

Живот сам кројиш, као и своје размишљање и поглед на свет.

Живот је онакав како га ти видиш, каквим очима на свет гледаш.

138. ученик: Леа Андонова VIII-3 одделение

ООУ „Васил Главинов“ - Велес

Република Северна Македонија

Ментор: Василка Палитова

Книгата – прозорец кон светот

Гледам горе!

Сонцето нежно ме гали,

со неговите нежни зраци.

Книгата во моите раце

ме носи на високите планини,

ме качува во гнездото на орелот...

Прекрасен поглед од врвот на светот!

Реката нежно жубори ко да брза на средба,

средба со морето, средба со океанот.

Ветрето нежно ги ниша гранките,

Лисјата на дабот, врбата...

Се е пред мене, целата природа,

Пред мене е срната, зајакот кој има претпазлив поглед...

Мечката која со мајчински поглед ги собира нејзините

мечиња...

Сите ја пишуваат својата приказна!

А, јас со книгата во раце,

го гледам целиот свет од гнездото на орелот.

139. Дуња Мињовић III2

Учитељица Душица Савић

ОШ „Милинко Кушић“

Ивањица

Пчелојављење-извештај

7. јуна 2022. године одржано је књижевно вече „Пчелојављење“- Пчела у песми, причи и

животу, коме је присуствовало и активно учествовало и моје одељење.

Сви смо се скупили у ивањички културни центар Дом културе и нестрпљиво чекали да

књижевно вече почне. Неки ученици су успели да пронађу народну ношњу и обукли је. Сви су

изгледали сјајно! Ученици Марко Стаменић, Петра Симеуновић, Василије Стаменић и Дуња

Мињовић су спремно дочекали госте са укусним погачама и соли. Када смо се сви скупили,

књижевно вече је почело. На самом почетку говор је одржала председница удружења „Чувари

дела Вука Караџића“ Данијела Ковачевић Микић, а онда нас је својом дивном презентацијом о

пчелама одушевио учитељ Зоран Миловановић. Ученици су после презентације имали питања о

пчеларству и била су баш интересантна. Затим је песник Верољуб Вукашиновић из своје књиге

„Шумски буквар“ прочитао своје песме, а потом песме из књиге „Пчелојављење“. Након тога нас

је Соња Поледица својим предивним гласом одушевила песмом „Еј драги, драги“. Ученици из

других разреда су нас очарали разним песмама и текстовима, а на самом крају су ученици из

старијих разреда Основне школе „Сретен Лазаревић“ Прилике извели представу. Када се

књижевно вече завршило, сви смо изашли да се послужимо, разгледали паное, посматрали

пројекат „Расковник“ ученика из Прилика које су они направили и сликали се.

Био је то стварно бајковит дан!

140. ученица: Петра Симеуновић  III/2

ОШ "Милинко Кушић"

Ивањица

учитељица: Дучица Савић

НЕЗАБОРАВНО ДРУЖЕЊЕ

Једно прелепог јунског дана моје одељење и ј а кренули смо на излет. Возили смо

се комбијем и уједно реализовали српски језик. Певали смо и уживали. Око нас је

била нетакнута природа

Када смо стигли, тамо нас је дочекала права лепота. Ушли смо у школу. Прво смо

разгледали паное које су ученици из те школе направили. Касније смо доручковали

и кренули у обилазак школе. Школа је дивна. Ушли смо у једну учионицу наших

вршњака , трећака. Припремили смо им једно изненађење .Били су одушевљени!

Наша наставница је одржала час и њима и нама. Учили смо песму „Вожња“. Песма

је била предивна. После смо изашли на терен да покажемо снаге у фудбалу. Баш смо

се лепо забавили! Касније смо се упутили ка Карађорђевом шанцу. Шетња је била

бајковита. Посебно зато што смо се попели на видиковац. Одатле смо видели прелеп

поглед. После смо се мало одморили и још мало поиграли.

То је стварно било незаборавно дружење!

141. Елена Вчковска VIII4

ОУ "Тодор Ангелевски"

Место:Битола

Ментор: Лилјана Димовска

Љубов кон книгата

Љ како љубов

љубов кон книгата

љубов кон пишаниот збор

љубов кон секоја книга

која мудрост дава

и никогаш не те остава сама.

Љубов кон книгата

која несебично знаење шири

љубов кон книгата

која можи да те смири

љубов кон книгата

која намсевка ми буди

и со нејзината моќ секој се чуди.

Љубовта кон книгата ни ги отвара вратите

од целиот свет

и не води кон нова авантура

кон ново патување

кон ново доживување.

Секоја книга остава свој печат

и затоа многумина ќе речат:

''Книгата е најдобриот пријател

кој никогаш нема да те изневери''

Затоа книгата е ЉУБОВ.

142. ОШ"Доситеј Обрадовић", 

Мухово, други разред

Ментор: Незрина Саћировић

     Боби (Џан Мушић)

Шапицама трагове оставља,

шепури се и репићем поздравља,

ушицама ослушкује све

и њушкицом омирише.

Скаче до мог паса.

тражи љубав и миловање,

жели моје руке

и често мировање.

Боби је мој друг,

осећа моје стање,

мазно ми лиже лице

и враћа у благостање.

143. ОШ"Доситеј Обрадовић", Мухово, Нови Пазар

Ивана (2.разред) и Милодарка (1.разред) Филимоновић

Ментор: Незрина Саћировић

           Нас две

"Мила", тако од милоште

зовем своју сеју, а она мене Ивка,

Иванице и грлимо се на сваком поселу.

За руке се држимо, око школе кружимо,

пример свима дајемо

и љубав сестринску показујемо.

Нас две љубав преносимо у нашем окружењу,

ширимо позитиву и пишемо ову поему.

144. ОШ "Доситеј Обрадовић", Мухово, Нови Пазар

Елма Зековић, први разред

Ментор: Незрина Саћировић

     Школа

Школа креће зове ђаке

прва радост за прваке.

Родитељи и ђаци до школе стижу

да прваци прва слова нижу.

Моја школа, моја породица,

воли нас и учи наша учитељица.

У школи учимо бројеве и слова,

цртамо, бојимо слике различитих боја

најлепша је школа моја,

носи име Обрадовић Доситеја.

145. Adi Arapčić, VIII-a, Prva osnovna škola Srebrenik, mentor: Kimeta Buševac, BIH

Moja škola budućnosti

Društvo budućnosti će biti puno robota, ali će oni brinuti o ljudima. Život će biti harmoničan.

Škola budućnosti će biti moderna. Radit ćemo isključivo na laptopima, nastavnici će biti roboti, a olovke će biti samo za touch screen monitore. Ta škola će nas učiti istim vrijednostima kao i sada, samo na moderniji način.Ustvari, ja želim da u to vjerujem, mada se nekako pribojavam te i takve budućnosti. Stalno mi se čini da u stvarnosti ipak nešto gubimo.

Škola nas uči da budemo pošteni, vrijedni, dobri prijatelji, da poštujemo različitosti između nas.Pitam se da li će tako biti i u budućnosti?! Znam, ljudi u budućnosti koristit će se modernim stvarima, ići na posao, ali npr. modernim autima. Ostala živa bića bit će ista kao i danas, samo će biti i nekih novih vrsta...

Priroda će biti raznovrsnija. Granice otvorene, a cijeli svijet će biti jedna država. Gradovi će biti moderni i puno naseljeniji nego danas... I ponovo pitanje: gdje je tu škola, učenik?!

Škola će i dalje, u društvu budućnosti, biti najvažnija institucija, i dalje će imati edukativnu ulogu.

To je sada (u budućnosti) odgojno-obrazovna ustanova kojoj smo dodali pridjev zabavna. Sada zamislite, kakva je to moja održiva škola budućnosti?! Zatvorite oči i zamislite ovu situaciju: Ulazite u školu, čujete glasove, to su učenici na hodnicima škole budućnosti, stvarne škole, one koju pravimo mi, moje društvo i naši pomagači, raja iz Stepa. Tu je i Nedžad, Azra, Nedim... Oni su glavni krivci što ovako dobro zamišljamo!

Idemo dalje, đeci komentiraju novu školu, novi početak (škola je počela „raditi“ odmah poslije zimskog raspusta), svoje pustolovine s raspusta, nove mjere... Kao što ste mogli primijetiti, odnosi u školi su veoma dobri, odlični. Nema loših odnosa. Razumljivo, nalazimo se u školi budućnosti. Čujete li zvono? Ne, naravno da ne čujete, ali barem se pravite da čujete, hvala!

Učenici ulaze u učionice spremni na nove izazove...

Od danas imamo i nove predmete. Jedan od novih predmeta je predmet Mislim. To je predmet na kojem svako ima pravo iznijeti svoje mišljenje bez ismijavanja. Također, tu možemo pokazati i neke igre za zabavu, one koje se nama sviđaju. Drugi novi predmet je Pokazujem. To je predmet na kojem se čine dobra djela; pomaže se ljudima ali i životinjama, pomoć se pruža onom kome je potrebna. I posljednji novi predmet, koji nije manje važan od ova dva navedena, jeste Razumijem. To je predmet na kojem učenik pomaže svome prijatelju iz razreda da razumije neki predmet. Pa, svi znamo da će drugar drugaru bolje nešto objasniti nego nastavnik.

S ovim novim predmetima učenik bi trebao shvatiti da je lijepo pomagati i biti nekome pokazatelj da se dobro dobrim vraća. Škola je organizirana tako da svako može pronaći mjesto za razmišljanje, zabavu, odmor i druženje. I nastavnicima je sada lakše, jer učenici s novim predmetima, a pogotovo s predmetom Razumijem, shvataju da ni nastavnicima nije uvijek lako.

Zaista sada sam siguran, svi volimo ići u ovu školu i ova škola doprinosi održivosti društva... Nadam se da je i moja zamisao održiva!

                                                                                                Adi Arapčić

                                                                                                JU Prva osnovna škola Srebrenik

146. Ajla Kešetović, IX-C, Prva osnovna škola Srebrenik, mentor: Kimeta Buševac, BIH

Kako izgleda moja održiva škola budućnosti?

 

Na bijeloj ploči napisano pitanje: „Kako izgleda moja održiva škola budućnosti?“ Tupo kao i drugi, buljim u tablu. Razmišljam kako nas žena „natjera“ da mislimo. Zadatak je tu, moramo osmisliti odgovor, napisati esej! Razmišljam…

Može li u budućnosti postojati škola koja se razlikuje od sadašnje? Da li će djeca za par godina biti opčinjena tehnologijom, a izolirana od stvarnog života? Da li taj način školovanja trebaju podržavati i buduće škole?

Pitanja se miješaju, šta i kako reći?! Škola budućnosti…

Znam. Nedostajat će nam table, krede, markeri, bojice… Njih će zamijeniti neki mali komad elektronike, koji možda jeste praktičniji, ali ne i učinkovitiji, bar ja tako mislim. Ne želim da se puno toga mijenja, jer naša djeca za par godina neće znati razmišljati, zbog toga što će tehnologija razmišljati umjesto njih. Bojim se…

Moja škola budućnosti se, izgleda, ne slaže sa budućim kriterijima i unošenjem sve više tehnologije u život mladih ljudi i djece. Mislim da ne smijemo spriječiti maštu i kreativno stvaralaštvo učenika. To mora biti škola u koju učenici dolaze sretni. U mojoj budućoj školi, kao prvo, više neće biti maski i evidencionih listi, vratit ćemo stare navike. Postojat će više vannastavnih aktivnosti koje neće opterećivati učenike, poput čestih druženja na obližnjem igralištu ili ovih naših, rekla bih, pomalo šašavih sastanaka u Klubu. Kažem šašavih jer stalno se smijemo, često lupamo i gluposti, ali glavno je da se družimo i zabavljamo, i uvijek nasmijanih lica odlazimo kući, pa koga briga za ostalo?!

Mislim da je uredu unaprijediti neke stare stvari u školi budućnosti, poput starih klupa, parketa, projektora, računara, ali ne smijemo da dozvolimo da umjesto nas vlada tehnologija, kako školom, tako i svijetom. Znam, umjesto sveske doći će računar, tablet možda, ali oni će samo sputavati naše slobodno mišljenje (a tek smo počeli misliti). Naša djeca u toj novoj školi neće biti roboti, kako svi predviđaju, neće sjediti šest sati dnevno u učionici (na to ne želim ni pomisliti). Postojat će više parkova i zelenih površina u krugu škole, gdje će provoditi bar jedan sat dnevno. O tome želim da razmišljam…

Učenici će čitati iste knjige kao i mi, jer knjige su dobre, čak što više, imat će više izbora, izdvojene prostore za čitanje (na tome već sad treba raditi), zato što biblioteka više ne smije biti mjesto gdje „moramo“ ići, nego će to biti prostor za druženje, mjesto na kojem ćemo naći i prijatelja, utjehu ili podršku ako nam treba. Tu nikada nećemo biti usamljeni…

Tehnologija budućnosti neće moći funkcionirati na savršen način, i ne treba. Mišljenja sam da savršenstvo ne postoji, odnosno, što bismo mi djeca rekli, savršenstvo je nezanimljivo, dosadno. Djeca vole da kvare, popravljaju, istražuju, a to u nekom savršenom svijetu neće biti moguće…

Učitelji više neće imati posao. Sve više tehnologije i stranica preko kojih ćemo učiti i sve manje učitelja koji nas trebaju podučavati.Internet će ih zamijeniti, bit će nepotrebni… Mislite li da je to uredu? A šta učiniti kada ti zatreba pohvala i podrška učitelja, zagrljaj kada ti je teško i kada moraš da plačeš? Može li tada tom malom društvenom biću pomoći uređaj za kojim sjedi?!

Učitelji su potrebni i u školi budućnosti (učitelji se stalno stručno usavršavaju pa će se moći uklopiti u školu budućnosti), oni su nezamjenjivi i samo sa učiteljima škola budućnosti će biti održiva škola.

Prema mišljenju stručnjaka 2031. godine u učionicama više neće biti po trideset đaka, nastava će biti individualizirana, uzimajući u obzir učenikove intelektualne i emocionalne vrijednosti, te će prema tome učenik biti usmjeren na pravac školovanja.

U konačnici, realnost koja će biti za par godina, jeste da djeca u školi budućnosti neće zanemarivati okolinu i neće biti kao roboti. Sjedit će za računarima, znam (to će, možda, biti moja ili tvoja djeca), ali od nas će zavisiti kako će biti odgojena i što i kako će učiti.

Budućnost zavisi od nas i naših postupaka – dobro nam došla, Školo Budućnosti!

147.  Lana Mehmedović, VII-d, Prva osnovna škola Srebrenik, mentor: Kimeta Buševac, BIH  

Kraljevski grad

Kad se od Orašja krene prema unutrašnjosti Bosne i Hercegovine, prva stanica na tom putu je mali grad Srebrenik.

Do centra grada može se doći autom. U samom centru grada je korzo načičkano kafićima. Iz susjedne ulice omamit će vas miris dobre hrane. Radnje u toj ulici kao da su iz nekog drugog vremena. Kuće male, slatke, zbijene jedna uz drugu, odolijevaju zubu vremena. Prateći prugu dolazi se do lijepog šetališta uz obalu rijeke Tinje. U blizini obale nalazi se gradski bazen koji ljeti nudi osvježenje i zabavu. Nakon toga, ulazi se u novi dio grada koji je još uvijek u izgradnji, pun je visokih zgrada koje su nalik jedna na drugu...

Poslije obilaska grada zaputite se autom prema obroncima Majevice, gdje se nalazi zaštitni znak Srebrenika, stara kula - Gradina.

Putem ćete uživati u seoskom krajoliku. Na sve strane su zelena prostranstva, voćnjaci i bašte. Onda se ukaže ona, hladna kamena ljepotica, koja kao da je posađena na vrhu stijene, krhki drveni mostić, postavljen preko provalije, vodi do njenih vrata. Visoke kule u svom zagrljaju drže omaleni dvorac uklesan u kamenu. Reklo bi se, da je utvrda bila neosvojiva, ali knjige kažu da je Stari grad Srebrenik, koji se prvi put smpominje u 14. stoljeću promijenio mnogo vladara. Smjenjivali su se Mađari, bosanski i srpski vladari...

Sve ih je Stari grad nadživio. Pogled koji se pruža na dolinu, zagrljenu padinama Majevice, je očaravajući. Ezan s obližnje džamije odzvanja na sve strane.

Ovdje je i atmosfera posebna, miriše na duhove starih vremena, ali i na stvarnost u kojoj se sada, u domu jednoga kralja, mogu kupiti tradicionalni suveniri. Putnici ovu utvrdu napuštaju srca punog historije.        

148. Kristina Antunović, JU Prva osnovna škola Srebrenik

Osvrt na rad: Ernad Osmić, profesor bosanskog jezika i književnosti

Moja škola budućnosti

Prva sam na redu, prvi sat, ponedjeljak, matematika. Cijeli vikend sam se pripremala,

a imam osjećaj da ne znam ništa. Sve mi je isparilo iz glave. Kao da će mi sva ta geometrija

trebati?! Pa, ljudi moji, bavit ću se veterinom!

Sva ta tehnologija služi da nam služi, valjda. Zašto se moramo, kao prvi Homo

sapiensi, baviti napornim stvarima? Fino postavimo pitanje, unesemo podatke, dobijemo

odgovor. To je škola budućnosti! Natjerati strojeve da rade dosadne stvari, a mi da se bavimo

životnim zanimanjem, psima naprimjer.

Moja nastava bi trebala biti u veterinarskoj stanici. Radila bih sa životinjama, a ne sa

linijom, šestarom, knjigom… Mislim da bih brže učila kad bi psi više mahali repom, lizali mi

ruke, gledali me svojim bistrim očima. Kakva crna ocjena?! Uspjeh bi bio ako dam vakcinu,

izmjerim temperaturu, izvagam psa, stavim kapi u oči, skratim kandžice. Ta mi matematika

treba! Koliko mililitara, koliko stepeni, koliko kilograma, koliko kapi, koliko centimetara…?

Pacijent bi bio zadovoljan, a ja sretna! Pravi finski model. Nastava prilagođena

učeniku, tj. meni.Ovako, niko me nepita šta bih da učim i znam. Zar nisam ja važna u tom

obrazovnom sistemu? Mogu li uzeti samo ona znanja koja mi trebaju? Čini mi se da svi

slijede samo neki protokol. A mi?

Azra bi da bude frizerka. Hemija joj je toliko teška da se ozbiljno dvoumi… Zar

stvarno treba toliko hemije da se ofarba kosa?I što je najsmješnije, ona farba mamu bez

problema i bez udžbenika Hemija.

Mislim da su svi predavači (znate već: učitelji, nastavnici, profesori, asistenti…)

mišljenja da je njihov predmet za život najvažniji…

I ja imam mišljenje, ako ko pita. Odabrati jedan temeljni predmet i dva dopunska,

ostali fakultativno. Sve preostalo vrijeme – pravac veterinarska. To bi bio život, mislim „škola

za život“…                    

149. Damir Bećirović, IX-b

JU Prva osnovna škola Srebrenik

Bosna i Hercegovina

Osvrt na rad: Ernad Osmić, profesor bosanskog jezika i književnosti

Rastajemo se…

Kao da smo jučer bili prvi razred i sanjali neke dječije snove. Pred nama

je bilo vrijeme i dug put kada ćemo postati maturanti. Nismo mogli vjerovati da

će vrijeme tako brzo proći i da će put, zapravo, biti prilično kratak.

Mislio sam da ću biti sretan povodom odlaska iz osnovne, no kako

prolaze posljednji dani našeg osnovnog školovanja sve više žalim.

Svi moji drugari su sa mnom od prvog razreda osnovne škole. Zajedno

smo rasli, radovali se, ali i tugovali. Mnogo smo toga prošli i naučili tokom

proteklih devet godina, ali su mi najdraža bila druženja u vannastavnim

aktivnostima. Sa našom razrednicom posjetili smo mnoge gradove i proveli

najljepše dane tokom školovanja. Zavoljeli smo jedni druge sa svim našim

vrlinama i manama, a sad je došlo vrijeme da svako od nas pođe svojim putem.

Kad vratim vrijeme unazad i sagledam sve slike i uspomene, shvatim

koliko je bilo sreće, radosti, sloge i povjerenja među nama. Naučili smo kako se

postaje čovjek i koji nas putevi kroz život vode. Od naše razrednice naučili smo

da loše ocjene i kritike nisu stvorile u nama loše ljude. Učila nas je da se borimo

za sebe i svoje ideje. Jednako smo se nosili sa padovima kao i sa uspjesima.

S pravom nam stariji kažu da smo mi sada najsretnija bića, da u našim

životima nema većih briga i da treba da uživamo, jer će i đačkom dobu brzo

doći kraj. Tako je. Kraj se bliži. Ovaj rastanak nije samo rastanak sa

generacijom, đačkim životom, već i sa, možda, najbezbrižnijim trenucima

našega života.

Znam, u životu se neće samo cijeniti ko koliko zna, nego i ko je kakav.

Zato, ponosnog srca gledam svoj razred i razmišljam kako smo od one nezrele

djece postali divni mladi ljudi. Veliko BRAVO za moju generaciju!     

150. Riječ - Lana Mehmedović, VII-a

Osvrt na rad: Ernad Osmić, profesor bosanskog jezika i književnosti

Mržnja

taj osjećaj moći

i želja da se nekom nanese zlo

i šteta,

bez obzira na posljedice

samo uništi…

Što je nekome bitno?!

Mržnja,

zbog nesretne ljubavi,

ljubomore, imena, frizure…

Mržnja,

samo gesta,

potez,

kratak pogled

i nema povratka

iz

mržnje…    

151. Samin Slanjankić, VII-d

JU Prva osnovna škola Srebrenik

Bosna i Hercegovina

Osvrt na rad: Ernad Osmić, profesor bosanskog jezika i književnosti

Stari grad Srebrenik

Ako vas put slučajno nanese u Srebrenik, svakako posjetite ovaj pitomi

gradić u dolini rijeke Tinje. Srebrenik ima izvrstan geografski položaj, jer se

odavde stiže na sve četri strane svijeta do poznatih destinacija: na sjever preko

rijeke Save u Hrvatsku i dalje, u zemlje Evropske unije, a na jug preko Sarajeva

do mora. Međutim, mjesto koje svakako trebate posjetiti je Stari grad Srebrenik,

veličanstveni svjedok daleke prošlosti, sa svojom srednjovijekovnom tvrđavom

i danas “uzgor je, zdrav na srebrnim stranama”...

Iz samog centra grada, nakon petnaestominutne vožnje, dolazi se do

tvrđave, koju mještani nazivaju Gradina. Do Gradine se dolazi solidnim

asfaltnim putem, kojeg sa strana prate moderne kuće za stanovanje. Ipak, uz put

možete sresti i zaprežna kola, koja će vas podsjetiti na seoski način života.

Željeli smo pitati mještane šta se sve ovdje može posjetiti. Na parkingu,

na klupi, su bila trojica starijih ljudi. Jedan od njih, dok je motao cigaru, reče da

posjetimo džamiju i turbe Šejh Sinan-babe. Drugi reče da se spustimo niže do

mezarja, gdje ćemo vidjeti i dosta stare nišane, poznatije kao “šehitluci”...

Najprije smo se spustili do kamenitog zdanja, koje se zove Gradina. Sa

ovog mjesta se pruža veličanstven pogled na okolinu. Ovo je dobro očuvano

utvrđenje, koje mami uzdahe posjetilaca... Čovjek se ovdje osjeća kao da je u

nekom drugom vremenu i prostoru, kao da će se svakog časa začuti topot konja,

koji nosi vlasnika sa veoma važnom viješću za stanovnike Gradine.

Ovdje je vladao bosanski ban Stjepan II Kotromanić, koji je pod zidinama

ovoga grada, 15. februara 1333. godine, izdao Povelju Dubrovčanima. Povelja

Stjepana II Kotromanića je najstariji dokument u kojem se pominje ime

Srebrenik.

Na ovome mjestu čovjek se osjeća uzvišeno, kao da se čitava prošlost vrti

oko njega. Čitav ovaj kraj sa prekrasnim livadama i šumama koje se pružaju

dokle oko može doprijeti, oduvijek privlači putnike namjernike, drage nam

posjetioce.  

152. Harun Sinanović, VII-d

JU Prva osnovna škola Srebrenik

Bosna i Hercegovina

Osvrt na rad: Ernad Osmić, profesor bosanskog jezika i književnosti

- Welcome to Srebrenik -

Prošlog raspusta roditelji su mi dopustili da sa drugom Mahirom provedem nekoliko

dana kod njegove rodbine u Srebreniku.

Putovali smo autobusom. Čim smo prošli tablu „Welcome to Srebrenik“, Mahir je

povikao: „Stigli smo!“ Kroz prozor je promicao prekrasan krajolik. Okolna polja su vrvila

ljudima. Bilo je vrijeme žetve i po prvi put sam vidio kombajn koji žanje pšenicu. Do nas

su dopirali smijeh i glasovi žetelaca. Njive su ubrzo zamijenile prve seoske kuće. 

Gotovo

svaka avlija je imala dječiji bazen. Dječija graja, vriska i pljuskanje vode su se čuli kroz

otvoren prozor autobusa. Tabla za tablom, selo za selom, ubrzo smo bili na autobusnoj

stanici u Srebreniku. Dalje smo krenuli taksijem put Gornjeg Srebrenika, gdje su živjeli

Mahirovi djed i nena. E, to je tek bilo putovanje! Popneš se uz jedno strašno brdo i 

misliš

da je to to, a ono čeka te još strašnije i gore brdo. I opet selo, ali sada drugačije. Sad su

svud oko mene voćnjaci i bašče pune krava i ovaca. Konačno i tabla „Donji Srebrenik“ i

mislim u sebi i pitam Mahira: „Ako je ovo Donji, koliko visoko se penjemo do Gornjeg

Srebrenika?“

Moje oči i um, navikli na gradsko sivilo i gužvu, ne mogu da pojme toliku ljepotu

prirode. Brdovit teren, ali sve je zeleno, u daljini Stari grad... Prizor je neopisivo lijep.

Ubrzo smo stigli...

Mahirova nena je topla starica koja samo grli i nudi da jedemo i kad više ne

možemo. Djed voli da ispituje o životu u Sarajevu i puno se šali. Rekao je da će me 

oženiti

iz Gornjeg Srebrenika. Njihov način života je potpuno drugačiji. Kuća i avlija blistaju,

hrane životinje, pomalo rade na zemlji, a opet tri puta dnevno piju kafu sa komšijama.

Nigdje ne žure, a svud stignu (sad mi je jasna rečenica koju negdje pročitah). Išli smo 

na

Stari grad. Iznenadilo me koliko ima posjetitelja. Sa Starog grada vidi se čitav 

Srebrenik,

ustvari vidi se sve do Ozrena. Zbog plavkaste daljine reklo bi se da se u daljini nazire

Jadransko more. Blago li se kraljevima kojima je ovaj prizor bio svakodnevnica!!!

Sutradan smo sišli u grad. Ponovo grad, zgrade, ali drugačije nego Sarajevo. Ljudi

su nasmijani, pitomi, svi znaju sve. Pozdravljaju se, pričaju. Idući šetalištem primijetio

sam bašte pune ljudi. Kraj šetališta je i dječije igralište. Majke sjede na klupama i

razgovaraju o svojoj djeci koja bezbrižno trče, između klackalica i ljulja. Mahir me uči

najboljim stvarima u Srebreniku. Najbolji ćevapi - kod Barija pa najbolji sladoled od

Durmiša - jede se kraj fontane! I stvarno je tako. Klupe okolo fontane su pune ljudi koji

razgovaraju ili jednostavno gledaju kako voda skače i presijava se na suncu. Pitam se  

da li

su uopće svjesni te vode?

S druge strane ulice veliki hrastovi prave hlad uličnim prodavcima. Kako lijepo

mirišu rane kruške i vrganji! Laganim koracima spuštamo se kraj stare željezničke  

stanice.

Mirišu pragovi pruge, u daljini tutnji voz. Trčimo preko pruge i zanimljivo, nismo jedini.

Izgleda da je pješacima pruga prečica do odredišta. Žubori Tinja. Dva dječaka  

pokušavaju

upecati večeru. Ne bih rekao da će uspjeti, previše su glasni. A ni Tinja ne izgleda

dovoljno duboko za neku ozbiljnu večeru. Svaki čas izbjegavamo po nekog biciklistu,

imaju lijepu biciklističku stazu. Zaljubljeni parovi šetaju držeći se za ruke. Sa obližnjeg

stadiona dopire vika trenera i glasni povici igrača Gradine...

Topla, ljetna noć se polako spušta nad Srebrenikom. Probijajući se kroz gomile

šetača stižemo ponovo do autobusne stanice.

Vrijeme je za povratak... Čisto mi je žao što odlazim. U daljini Gradina sija kao

mjesec među zvijezdama. U glavi mi pjesma Mahirovog djeda:

„Srebrenika nema do Travnika ni njegove vode Bukovika...“

153. Zbogom mojih 15 godina – Kristina Antunović

JU Prva osnovna škola Srebrenik

Bosna i Hercegovina

Osvrt na rad: Ernad Osmić, profesor bosanskog jezika i književnosti

Joj, kad mi kaže: „Nisi ti više mala!“ i to onim tonom, znate već kojim.

Ma, stvarno, Pitagora? Kako izvuče taj zaključak?! Visoka 172 cm, teška 52 kg,

40 broj obuće. Mala sam jedino da bih bila, recimo, mladunče slona, a i odavno

sam napunila 15, ima petnaest dana, ako ćemo realno...

Kad se utvrde neosporne činjenice, slijedi: operi suđe, napravi postelju,

odvedi brata na trening, kupi mlijeko, kajmak, cigare, paprike, prašak za

pecivo... Ili ja nisam upoznata, ili se, fakat, sve to radi kad imaš 15?

A, da me malo popuste?! Imam važnijeg posla! Moram nalakirati nokte,

uviti kosu na krupne viklere, moram prekriti bubuljicu novim korektorom,

moram napisati status na Instagramu, moram Lejlu nazvati da se dogovorimo šta

ćemo večeras obući... Nema šta ne moram! Imam ja svoj život i svoje prioritete!

Pa, nisam više mala da mi svi naređuju i govore šta da radim… A najviše volim,

kad već govorim o tome, ono: „Ja sam u tvojim godinama…“, pa onda ide:

orala, kopala, rađala, sijala, prala, brala; recitacije, prezentacije, mutacije,

nagrade, Nobelove, Ginisove...

Stvarno, ne znam kad sve to sa 15? Baš me sve to osokoli!

Meni treba podrška, motivacija, hrabrenje, usmjeravanje, materino krilo,

očeve nježne riječi, babino tetošenje, tetkino divljenje, bratovo ćuškanje. Pa, ja

sam još dijete, šta je 15 godina?! Šta je moja generacija sa 15 preživjela? Da

vidimo: epidemije, pandemije, nestašice, zahlađenja, zatopljenja, ratove,

sporazume, krize – ekonomske, ekološke, globalne, viralne... Ihaaa, ko će ga

zapamtiti!

Dobra smo mi djeca, kad se uzme u obzir u kakvom svijetu rastemo.

I još mi kaže: „Ne znaš ti još ništa! Ti si još dijete!“ Nikako da se

dogovore sami sa sobom, jesam li mala ili velika. Zbunjuju me! (Imam ja i

svojih problema...)

Kad se osvrćem unazad, sve posrćem unaprijed. Baj-baj 15, žurim u 16.

Možda sam tamo dovoljno velika da me uvažavaju, a opet dovoljno mala da me

razumiju i zaštite.

Sjetite se, iskreno, kako je vama bilo sa 15!? Ne sjećate se?! I meni je sve

zbrkano, a moram donositi važne odluke...

153. Ментор: Бачанин Костић Слађана 

154. Ментор: Бачанин Костић Слађана